Lomili su me godinama Skraćivali prste Vadili mozak Ušivali usta Sekli jezik Delili srce Vezivali udove Vadili dušu I koristili sve to Samo za sebe A ja sam Ipak Radila Mislila Govorila Volela Hodala I činila dobra dela Za sve Ostalo je da im kažem: Nemate se čemu radovati Gnjide Licemeri Lopovčine Ulizice Slomili me…
Na tim velikim radostima za male ljude i visoke položaje po pravilu ima neokupanih, neobrijanih i neobučenih dovoljno ni za šta. A ti mali bezlični, prljavi i nepredvidivi izazivaće u njima nelagodu i strah, jer dok jedni beže skrivajući se od kamera i njihovih očiju dok radost pokazuju smehom do zacenjivanja crvenih obraza i plačljivih…
Dosta mi je trećerazredne glume loših režisera loših kadrova, loše grafičke obrade, pa čak i ostarele klape. Mada klapa tu ništa nije kriva. Dosta mi je lošeg osvetljenja loših kostima, manikira, pedikira, šminkera obožavatelja kojima je jedino važno da je neko glumac. I sve to i može da prođe Ali statiste Organski ne podnosim! Gledala…
Nad životom. Kao kobac, da ne promakne. Gde sam i da l’ me ima? Teško je, govoriti. Posmatram ljude. Sudim, k’o sudija prvog opštinskog. Površno i smelo. Čemu? Bez vizije. Sakupljam reči, zapete i crte, podvlačim i krivama upravljam. Računam, proći će. Zašto? Besmisleno je spajati. Previše otužnih i lakih, ljigavih i providnih, oštrih i…
Vi ste mene gospodine verovatno zaboravili. Ali ja Vas razumem. Život nam često pred noge baca nepoznate ljude i Nove događaje A mi kada bi pamtili sve što čujemo, pročitamo i vidimo Glava bi nam jednog trenutka pukla. Moramo da zaboravljamo da bi se sećali. Evo, kad god prođem pored zgrade poznanice M Ne setim…