Pripadam generaciji koja je celoga života čekala svojih 5 minuta.
Sa 20 godina smo čekali da matorci nešto urade za nas. Sa 25 da se sklone komunjare. Sa 30 godina smo čekali se sklone matorci.
Sa 35 smo se molili Bogu “samo da rata ne bude”. Sa 40 smo se nadali da “najbolji” iz naše generacije nešto urade.
Sada su nam svi krivi, neki za ono što su uradili a neki za ono što nisu uradili.
Mi nismo krivi. Nismo imali izbora.
Sada, pred ko zna koje izbore, čekamo da se mladi probude, da reaguju, da nas povedu.
Čekamo od onih koje smo mi vaspitavali i koji su se na nas ugledali da nam omoguće bolji život.
Samo 2% ljudi iz moje generacije misli da smo mnogo stvari pogrešno uradili, da smo imali pogrešne izbore i da moramo sami da zasučemo rukave. Da napravimo dobar izbor. A dobar izbor je onaj koji će nam omogućiti taj dugo očekivani bolji život.
Da li je moguće? Jeste, ako konacno prihvatimo realno stanje stvari i prionemo na posao, na bojkot ili na bilo šta što će podrazumevati ne samo očekivanja već i odgovornost.
Za nas same.
Za naše roditelje.
Za našu decu.