Očistimo Srbiju

Danas je svetski dan zaštite životne sredine, i strašno je što se o okolini brinemo i pokrećemo akcije jednom godišnje, u međuvremenu posmatramo nesvesne zagađivače, potpuno nemoćni da išta preduzmemo, osim da se zamerimo ljudima iz svoje okoline, jer podršku državnih institucija nemamo. Dobro, veći zagađivači plaćaju neku kaznu za to što zagađuju, ali taj novac, predviđen za zaštitu životne sredine, završi ko zna gde.
To je naravno problem države, koji će se rešiti jednoga dana, za jedno 300 godina, kad izumremo kao narod.

Pametnim ljudima ne treba mnogo govoriti, njima je dovoljno da pogledaju nekog ko radi ispravne stvari, da se postidi i postupi na isti način.

Problem društva nisu pametni, problem su nesavesni i bahati, koji jedino brinu da je u njihovom dvorištu čisto, na 100 metara od kuće može i svet da se raspada.
Taj stav je naravno potpuno u redu, osim kada đubre iz kuće bacimo bilo gde u prečniku od 100 m, i pri tom pljujemo da firme za održavanje čistoće ne rade svoj posao.

Šta treba preduzeti?

Treba bahate i nesavesne naterati da poštuju pravila. Ako želite nekoga da naterate da poštuje pravila, prvo mu to saopštite, potom ga morate upozoriti, a na kraju kazniti.
Ako ga ne kaznite, on nema razloga da menja svoje nakaradne navike.

Promašene akcije

To su one akcije kada upregnemo decu i nekoliko savesnih da čiste za nesavesnima. Takve akcije nemaju dugoročni efekat, jer je posle samo 2 dana sve potpuno isto. Na taj način, osim što se degradiraju pametni i savesni ljudi, koji đubre bacaju tamo gde treba, bahati i nesavesni ne nauče lekciju, i ne menjaju navike, jer jelte nisu ni pametni ni svesni da rade pogrešnu stvar. Oni bahati znaju, ali ih je baš briga.

Hoćete da očistite Srbiju?

Lako je. Evo vam jedan banalan predlog, koji može da sprovede svaka Opštinska uprava.

U svakoj zgradi kaznite bar jednog, u svakoj ulici bar 10, u svakom selu bar 20 i verujte mi, ostalima na pamet neće pasti da bacaju.

Umesto što angažujete volontere da čiste Srbiju, angažujte ih da posmatraju malo svet oko sebe, upoznaju Srbiju, naprave par sačekuša, uslikaju, i predaju nadležnima. Nadležni, sa sve slikom pošalju kaznu na kućnu adresu počinioca.
Niti će znati ko ih je uslikao, niti će moći da ne plate kaznu, ali sam sigurna da će se osvrtati svaki put kada im padne na pamet da bacaju kojekude.
Ko ponovi prekršaj, kazniti ga duplo većom kaznom, i rešili ste problem.
Smeće će se kasnije lako očistiti, kada bude prestalo da se baca tamo gde ne treba. To je isto kao i sa ušteđevinom, ako se ne štedi stalno, već se samo troši, na kraju nestane.

“Nije to baš tako.”

I nije.
Potrebno je da se sprovede akcija paralelno u svim gradovima, opštinama i mestima u Srbiji.
Ako se to ne uradi, sve će manje biti savesnih da čiste za onom bahatom, nesavesnom i prljavom Srbijom.

A kečige?

Naravno, kada bi država odvojila dovoljno para za izgradnju deponija i za fabrike za reciklažu i tretiranje hemijskih otpada, ne bi morali da brinemo o očuvanju životinjskih i biljnih vrsta, vode, zemljišta i vazduha, ‘vako, samo talasamo, i to još na suvo.