Način života

Muka koja me tera da povratim, nije od mog drugog stanja, već drugog stanja zemlje, u kojoj danas nije dobro živeti. I neću dozvoliti nikome da mi kaže, da pronađem drugu ako mi se ova ne sviđa, jer nema pravo na to. A imam svo pravo ovog sveta da živim normalno.

Znam da smo se valjano isčitali, načudili, nervirali i isvađali zbog opšteg stanja u zemlji, i ništa nismo postigli. Samo smo okolini pokazali stavove, navukli još poneku budalu na vrat, pored svih onih koje smo imali. Treba li nam to uopšte u životu? Ne treba. Meni bar ne treba.
Ali koliko god da se trudim da se izolujem i ne obraćam pažnju na gluposti koje proživljavam svaki dan, ne mogu. A valjalo bi mi.

Mnogi na to gledaju sa osmehom. Neka, smeh je zdrav, podržavam ga u svakom trenutku, ali je najbolji ipak kada je propraćen osmehom na licu. Za sve što ovde napišem, odgovorna sam ja, za sve što uradim ili ne uradim takođe sam odgovorna ja. Tako doživljavam sebe i okolinu.

Ukoliko poželim ispravno, postajem državni neprijatelj br.1. Žena bez morala, kreten, baksuz, budala, odskora i narkoman, uglavnom prikladno za datu situaciju. Ostali sležu ramenima i gledaju svoje dupe. A čije će pobogu? Bog je prvo sebi stvorio bradu, svi znamo, i tako bradat je krojio sve ostale.

Nikada u životu nisam ljude diskrimisala, ali se u svakom trenutku znalo, ko u kakvoj podeli gde pripada. Poštujem razlike. Slavim razlike, da njih nije svet bi bio jako monoton i dosadan. Svako pametan će poštovati one koji imaju drugačiji stav od njega. Drugačije želje.
Ja nikada neću reći da je neko glup, zato što mu ne leži matematika, tehnika, zato što ne zna da kuva, da pere, jebem li ga šta, ali ne dozvoljavam da mi neko kaže isto, zato što ne znam da slikam na primer, da pravim torte, da pravim vrata. Neko to ume, neko ne.

Slušam Zorana Đinđića, slušam, i pitam se, koliko ga je ljudi čulo tada, i koliko je živelo da ostvari njegovu viziju? Ja jesam uradila mnogo. I radim i dalje. I znam koliko je teško kad vas neko osporava, kad vas ne ceni, kad vas diskriminiše, zato što ste drugačiji. Zato što stvari zovete pravim imenima. Ne pakujete u celofan ništa, što ne mora da se pakuje. I svesna sam da ništa ne pada sa neba i da sam JA ta koja jedino može sebi da obezbedi bolji život. Kako?

Koju god nebulozu, kojih je za pet života, da ispričam, gdegod, naiđem na odgovor:
„Tako je svuda“.

I to podrazumeva da:
– je normalno
– ja to treba da prihvatim kao normalno
– pošto je tako svuda, normalno je da tako treba da bude i meni.

E, pa, ne može tako!

Imam li ja pravo da ćutim? Imam li pravo da u ovom trenutku, kad više ne stojimo nego se ukopavamo, dozvolim nekome da od mog života pravi plagijat. Nemam, i neću da ćutim.

Ti znaš, lako je tebi – je rečinica koju često slušam. A to što ja znam, znači, da nisam gledala španske serije, velikog brata, kafenisala i tračarila o komšiji sa trećeg sprata, nego sam učila. Iako mi nije mama čuvala decu, prala, peglala, kuvala, ustajala noću da peva slatke pesmice. Sve sam ja to sama, i neispavana, i bolesna i umorna … i bilo je teško, i sad je teško, ali se može. Može se ako imaš cilj, i ako imaš viziju u kom pravcu treba da se kreće tvoj život. Ako se ne plašiš da se boriš za sebe.

Ako znaš da tražiš platu – zaradi je! – ustani u 6h, umij se, operi zube, obuci se i dođi na svoje radno mesto. Javi se šefu da ti da zaduženje, ako ga nemaš, a ako znaš, a trebalo bi da znaš šta ti stoji u opisu radnog mesta (potpisao si to rešenje pobogu) ne očekuj da te neko tera da radiš – RADI SAM! Zaradi to što ti uplaćuju na tekući račun.

Ako te maltretira šef – pa reci mu to! – Posvađaj se s’ njim ako si siguran da nije u pravu i ako ti kalja ugled. Baci mu pred nos, viči, ako ne možeš drugačije. Ako te uvredi, vrati istom merom. Sa nekima drugačije i ne može. Ali odreguj. Ja se svađam i RADIM! Ja se ne plašim da kažem da neko nije u pravu, kad nije. Ako misli drugačije i ako misli da je u pravu, neka dokaže.

Ako hoćeš da ti grad bude čist – pa ne bacaj onda tu kesu sa đubretom kroz prozor. – Pa zar je to toliko teško? Zar te nije sramota da zagađuješ mesto gde se igraju tvoja deca? Zar se ne plašiš za svoje zdravlje, ako te već nije briga za zdravlje ostalih?

Znaš da nešto ne valja – neće vredeti više ako ga sakriješ. – Kad vidiš da nije u redu, ispravljaj greške odmah. Uradi bar jednu korisnu stvar, priznaj sebi da si pogrešio, ne kradi, ne laži, ne otimaj tuđe, ne vređaj. Ako nije ničije, nije ni tvoje, zato ga ne prisvajaj. I nisi glup zbog toga. Šta će ti tuđe?

Pa tako se radi 20 godina i sad si se ti našla pametna – Sreća da se neko našao – za vas, meni – da sam JA.

Hoćeš da se nešto promeni – promeni se prvo ti! – Teško je, ali bar pokušaj. I taj pokušaj će biti znak da bar nešto vrediš. Radi ispravne stvari i onda traži od drugih isto to. Nikako drugačije.

A šta ću ja u politici? Šta ću ja da uradim? Tebi? – Ništa!
Pošto smo Bajke valjda prevazišli, i znamo da čarobni štapić ne postoji, a ja se praznim obećanjima ne bavim, trudiću se da promenim svest kod ljudi, što radim ceo svoj život, da ih nateram da se pogledaju u ogledalo i da se zapitaju šta hoće od svog žvota, i šta su oni uradili da bi im bilo bolje.

I sve TO uopšte nije politika, već NAČIN ŽIVOTA.

Razumemo li se?