Posle pročitanog sjajnog teksta Blog generacija autorke Aleksandre Molnar, i komentara datog na tekst Julijane Adamović, koja je skoro objavila i svoju prvu knjigu, oglasiću se sa par reči.
Blog bi trebao da bude online dnevnik, bar mu je to izvorno značenje, međutim, nije uvek tako, da ne kažem, da je mnogo više blogova koji se bave određenom tematikom. Tako da imamo stvarno dobre “specijalizovane” blogove o internetu, programiranju, poeziji, prozi, putovanjima, događajima iz sveta, o ekonomiji, o filmovima, muzici … i da ne nabrajam.
Problem, nastaje kada neko pokuša da osim običnih postova, u taj svoj blog udene i neku priču ili pesmu. Nekada to može da bude baš izraz trenutnog raspoloženja, nekada samo fikcija, a nekada čista emocija koja je bila aktuelna pre mnogo godina, i koja je isplivala čitanjem nekog blog posta, ili neke knjige, gledanjem nekog filma ili slušanjem omiljene stare pesme koja podseti baš na neki trenutak.
Primetila sam da mnogi imaju potrebu, ili prosto budu isprovocirani da naglase da se to desilo pre mnogo godina, ili da, iako je tekst napisan u prvom licu, naglase da to što je opisano uopšte ne odnosi na njih već na nekog drugog.
Ono što sam primetila iz ličnog iskustva, mada sa jasno naglasila da sve ovo što pišem jesam ja, ali da je vreme to koje je klizno, i da ako ne naglasim da mi se desilo juče, pre neki, dan ili ‘bem li ga kad, ne treba da se shvati kao nešto što mi se dešava u tom trenutku.
Kada objavim pesmu na blogu gde se objavljuje samo poezija, svi komentari, ako ih uopšte ima, se odnose na procenu same pesme. Kako je napisana, da li je dobra, nije itd.
Kada tu istu pesmu objavim na ličnom blogu, ljudi kroz pesmu traže emociju koja je izazvala i tu emociju pripišu autoru bloga (bez obzira da li je on sam autor pesme ili nije) i komentarišu u skladu sa njom, što je u redu, donekle. Vrlo često se emocija pripisuje i trenutku objave pesme ili članka, što, kao što rekoh, nekada jeste, a nekada nije tačno.
Taj “problem” nerazumevanja imamo gotovo svi koji pišemo i komentarišemo i svodi se na verovanje autoru.
A da li, i koliko se međusobno razumemo čitajući priče, poeziju i obične, da se tako izrazim, blog postove, koliko verujemo jedni drugima i da li uopšte treba da verujemo, vi prosudite sami.
Da i ja sam primetila tu potrebu ljudi, da se ne shvati da se radi licno o njima, kao da je u ovom sadasnjem svetu sramota bilo sta osecati, i kada napisem, a sve sto pisem je o meni, ljudi te prosto zale, i to mi ide na zivce vec duze vreme, a jednostavno blog koristim kao izduvni ventil, a i cini mi se da ljudi daju previse sebi za pravo, da kritikuju. Tvoji postovi mi se svidjaju, kao i pesme, a sto se tice verovanja drugima, tu si u pravu, treba to zaista umeti proceniti sto nije jednostavno. I ne znam jel ovaj moj komentar na tvoj tekst ili moja reakcija na jedan drugi blog koji sam upravo procitala pa se iznervirala . pozz
#Sanjalice
Možda je surovo, bar je meni bilo u početku, ali onog momenta kad klikneš na enter, ono što si napisala postaje dostupno svima koji se zateknu na toj stranici. Ukoliko ne zatvoriš mogućnost komentarisanja članka, treba da budeš spremna na različite komentare. Nekad će komentator pogoditi suštinu, nekad ne, zavisi kako neko razume ono što si napisala.
A pored slučaja koji si ti navela, postoje slučajevi o kojima je pisala Julijana, koja je na blogu objavljivala priče, koje, kako kaže, nemaju veze sa njom, iako su pisane u prvom licu, gde niko nije komentarisao kvalitet priče, nego su ljudi komentarisali sadržaj, dok te iste priče na blogu proze, prođu sasvim drugačije.
I rekla bih da je to sasvim očekivano.
I ono najvažnije, je trenutak. Da li se upravo sada dešava radnja, ili je to bilo nekad, ili je samo mašta ili pokušaj ….
Jako je kompilkovano, priznajem i iz tog razloga treba biti mudar kad ostaviš nekome komentar, ali i kad pročitaš nešto što ti se ne dopadne. Svi različito gledamo na svet oko sebe.
Nije uvijek jednostavno namirisati izvore, situacije iz kojih prozilaze tekstovi ili pijesme. Ali moram reci da me to mnogo ne pogadja. Ako ja smatram da imam zelju nesto da objavim, moram biti i spremna, da videnja onih koji citaju, ne dodiruju uvijek zeljene punktove i aspekte. Mislim da je ok da komentari budu spontani i licno dozivljeni.
Mnogi od nas ne pisu postove potpuno jasne, vec su oni cesto pod kruptirarim velom. (sto je sasvim ok) Moze se nagadjati, a moze se naravno i tumaciti iz reakcije koju je post izazvao u nekom odredenom momentu. Desi se ponekad da komentar nije bio niti priblizan jezgru, (vidjeno ocima autora) ali i to ima nekog sarma. To najbolje pokazuje nase razlicitosti, ali i ugao gledanja, koji skoro uvijek ima za osnovu, licno iskustvo, koje smo na neki nacin prepoznali.
🙂
Ja verujem u sve sto blogeri napisu. Tako mi je lepse.
Ako mi se ne cita, idem dalje…
Meni se nebrojeno puta dogodilo da procitam komentar na neki svoj post i pomislim: sta bre prica ovaj/ova? a onda ukapiram da se to sto sam napisala moze i tako shvatiti ili da drugi ljudi razlicito reaguju na istu emociju, dogadjaj i slicno. Kako god, nikad postove i komentare ne dozivljavam licno osim ako mi nisu upuceni od strane nekog koga licno poznajem.
Normalno je, da neke postove treba shvatiti kao fikciju. To je stvar slobodnog sagledavanja stvari i varenja datog trenutka. Kako ce to ljudi koji citaju shvatiti, licno ili sa distancom, njihova je stvar, ili pak moc da percipiraju tvoj stav kao deo intime ili proizvoljni glas na nesto sto te trenutno okupira. Svaki je post u sustini neka istina, rec koju zelis da drugi cuju. Valjda ljudi, komentarisuci pokusavaju da se priblize piscu time sto ce napisano prokomentarisati sa saosecanjem a ne kao umetnicki dojam.
Slazem se sa mnogim tvojim stavovima, i to da je blog zamisljen kao online dnevniik, ali ga mnogi tako ne dozivljavaju, mada svaki napisani tekst ili pesma su deo jednog trenutka ili razmisljanja i samim tim jedna vrsta dnevnika …
Prilikom citanja ne razmisljam puno da li je to istinito ili ne, reagujem na emociju koju prepoznam ili neki zakljucak koji izvucem, ali taj ugao gledanja se cesto razlikuje od autorovog, pa se nekad pitam i napisem da nisam mozda malo pored teme zapucala …
Nisam uvek raspolozena za ozbiljne teme i mozganja, jer ih u zivotu imam dovoljno, pa onda cesto trazim one koje me nasmeju, opuste …. ili neko neobavezno caskanje i zezanje kao u kafancetu …
😀
problem u komentarima uvek nastaje ako se komentariše autor a ne tekst…možeš da se staviš u situaciju, da kažeš kako bi reagovala u istoj, ali ne komentarisati onoga ko je pisao i ne tumačiti da je on to lično doživeo pa ga tešiti, kuditi, predlagati kako će…a npr. moj tekst kad me hvatao kanader i bacao po ostrvima… zamisli to? 😯 😀
#afroditta
Kad čitam komentare na svoj članak, uglavnom proveravam koliko sam JA dobro napisala. Nekad nešto prećutim, ostavim da se nasluti, i ako to neko prepozna, onda znam da nisam promašila smisao.
#Deda
Dobro, nisam baš mislila na verovanje u tom smislu, ne pišu svi, bar one koje ja čitam, izmišljene stvari o sebi. Razumevanje je osnova, iliti što bi ti rekao čitanje između redova 😉
#magi
To se dešava svima. Imam jedan post “voćna salata”, gde sam jednostavno trenirala moje sposobnosti sakrivanja suštine, ali onog momenta kad se provali o čemu se radi, tekst je razumljiv i jednostavan.
#bubazlatica
Suština pisanja i kometarisanja članaka, je u stvari približavanje čitaocu ili autoru. Zato smo valjda svi tu. Ono što napišemo stavimo na procenu onog momenta kad ga objavimo, i čekamo reakciju.
Nekad je ima, a kad je nema opet ne znači da niko baš nije razumeo, već da nema šta da doda ili ne želi da komentariše datu emociju.
Svaki post je istina, tu si potpuno u pravu. Istina iz ugla autora …
#sarah
Mnogo puta nisam za ozbiljne teme, kad pritisne sa svih strana, onda se trudim da ne komentarišem, jer znam da ću se sutra pokajati zbog toga. Sačekam da prođe …
A kad komentarišem, desi se, tj često znam da promašim temu, ali tako naučim nešto novo o autoru, prepoznam stil, i svaki naredni tekst mi je bliži i razumljiviji.
#zihernadla
To je u stvari suština.
Treba biti mudar, i čitati malo između redova, ne pripisivati emociju istog trenutka autoru, i istom tom trenutku u kojem čitamo tu emociju.
Svima se desilo da kažu, nakon nečijeg komentara, to je bilo odavno … ili nije bilo … ili šta god.
Ali na kraju ono što sam htela da kažem, ne treba osuđivati kada vam pristigne komentar koji vam se ne sviđa, ili kad prčitate post koji vam nije razumljiv.
Samo nam treba malo više razumevanja 😀
Dodala bih, ne ide nam loše 😉
Hey! 😉
Sviđa mi se kako razmišljaš… Pre svega, zato što si potpuno u pravu. Ljudi danas blogove koriste za sve i svašta, koliko god to možda, grubo zvučalo.
Volim da posećujem blogove, ali ponekad naiđem na papazjaniju.
Neki čak stavljaju i onaj mali chat box na blog.. Ne osuđujem nikoga, samo ne vidim svrhu.. Još kad bi mogao nekako i forum da se ”udene”, pa da imamo pravi mali sajt… Možda to i lepo zvuči, ali onda se gubi smisao bloga..
Mada, ja jesam od onih koji, uglavnom, na blogu postavljaju pesme.. Ne samo zato što mi je tako lakše da se izrazim, nego jednostavno, ne piše mi se baš uvek ”dnevnik” .. Kada sam počela da pišem textove, počela sam sa onima koje bih, npr. danas, mogla da postavim na blog. Ko zna, možda neki i hoću.
A, komentari… Pa, ne znam… Samo bih volela da oni koji čitaju ono što ja napišem shvate moje reči, ne onako kako ja želim, nego onako kako sam ih i ja shvatila… (a, to nije svaki put ista stvar..)..
Nadam se da te nisam udavila ovolikim komentarom. 🙁
Mnogo volim tvoj blog! 😉
Veliki pozdrav! 😀
#prichalice
Pa gde si ti?
Nisi udavila komentarom, taman posla. Znaš svi bi mi voleli da nas ljudi koji nas čitaju shvate na pravi način, ali uvek moramo da pođemo od toga da različito gledamo na događaje iz života, imamo različiti broj godina, i sasvim je normalno da ne možemo da imamo iste poglede na svet ja i recimo neka devojka od 20 godina, ali je sa druge strane jako lepo da “čujemo” šta kažu druge generacije.
Kad govoriš o papazjaniji, OVO je primer upravo takvog bloga. Ima na njemu sve i svašta, ne može pošteno da se podigne koliko sam stvari nakačila na njemu. Ne vidi se na prvi pogled, ali ima svašta, ali sve je to stvar ukusa. Ja sam se trudila da se to na prvi pogled ne vidi, i da ne odvlači pažnju od suštine, tj. texta.
Ali kao što rekoh, ukusi su različiti i o njima ne treba raspravljati. Ono što volim ljudi mogu da vide, kao što i ja vidim kad odem negde, ali su textovi ti, koji me vrate ili ne, ponovo na neki blog, kako god da izgleda.
Veliki pozdrav i tebi 😀
Hahaha, sviđa mi se deo sa ”neka devojka od 20 godina”… ta sam 😀
A, za papazjaniju, ovakva papazjanija je sasvim OK, ali kad naiđem na textove o Grandu i Download metala na istom blogu, prapadne mi nekako muka… 🙁
Ali, kao što si i rekla, ukusi su različiti… Bogu fala 😀
PoZz 😉
#prichalice
Ono što je lepo u celoj ovoj priči oko bloga, što imamo mogućnost izbora. Idemo tamo gde nam prija, i ne idemo gde nam ne prija. 😀
A čak i kad nam se nešto ne sviđa, preskočimo taj deo, pa možda je autor u takvom raspoloženju, ili ima neku muku … šta znam.
Za mene je svaki pokušaj nečiji da se izrazi dobra stvar, kad to kažem naročito mislim na mlađu populaciju. I volim da čitam tekstove mlađih osoba, da se upoznajem sa njihovim problemima, to je iskustvo jako korisno za nas malo starije čija će deca uskoro da imaju iste te probleme. Dobro je za komunikaciju.
aha! eto ti moći bloga… zaspeš para dana, a ono… tko zna gdje sve nisi tako pospan bio 😉
da… moj blog nije klasični elektronski dnevnik, iako i ja ponekad (a u zadnje vrijeme sve više) ostavljam kratke crtice iz svog života (osobito ne odolim kada su u pitanju iznenađenja koja mi priređuju klinci). no, u boxu bloga stoji da se tu pišu priče. a stoji i to da u svakoj priči ima mene pa makar u toliko jer sam je ja napisala.
još je jedna stvar točna: pišući i fikciju, mi ne možemo daleko od sebe, od svoje suštine. i kad pišem najmorbidniju priču, ja imam neko opravdanje za svoj lik, neku dozu topline… pa i ako nema optimizma, ima ljudskosti. volim misliti da sam to ja. ponekad nemoguća i nepredvidiva, ali uglavnom ljud :p
drugo, meni su komentari jako poticajni i o tome sam napisala i post koji je izazvao podosta bure (od 02.12.2007.). neke priče su inspirirane baš komentarima, a da ne govorim koliko su me ohrabrili da se upustim u avanturu zvanu ojavljivanje.
rječju, ja komentare volim pa čak i kada su kritika (naravno, konstruktivna)
no, ponekad mi stvarno bude smiješno kad napišem neku priču koja nema veze sa mnom, a dobijem hrpu savjeta kako ću riješiti svoj “problem”. sad je već sve to stvar navike 😉
p.s. odličan post
Hvala Julijana što si se javila 😀
U svakom postu, priči, pesmi, postoji deo nas, to je normalno, ali celina nekada pripada nekom drugom.
No dobro, kao što kažeš, navikne se čovek 😉