Sigurno je od kiše

Vi ste mene gospodine verovatno zaboravili.
Ali ja Vas razumem.
Život nam često pred noge baca nepoznate ljude i
Nove događaje
A mi kada bi pamtili sve što čujemo, pročitamo i vidimo
Glava bi nam jednog trenutka pukla.
Moramo da zaboravljamo da bi se sećali.

Evo, kad god prođem pored zgrade poznanice M
Ne setim događaja koje smo zajedno proživele
već njene priče kako je izvesna gospođa J prosula
Punu šerpu pasulja kroz prozor
I zamišljam je kako razgoračenih očiju sve to posmatra
Ali joj zato rođendan redovno zaboravim.
I setim je se samo kad kraj njene zgrade prođem.
Tužno.

Ili poznanika B
Njega se setim uvek kad mi neko pomene Grčku ili Rumuniju
I njegove vožnje na ler do Grčke, jer je nadole na karti
Ili penjanja po Rumuniji, jer je nagore
Ili se setim priče kad je upao u septičku jamu u vojsci pa smo zbog njega zamenili ono
Ko šljiva u …
To mi redovno izmami osmeh.
Tužno.

A kad god mi neko pomene čitanje knjiga
Ja se odmah setim svog oca
I sećam ga se kako naviruje u moju sobu da proveri da li još uvek
Buljim u knjigu
ili sam rešila da odspavam
Nije mi branio, nego sam ja znala da osvanem
Pa bih onda spavala na časovima.
I setim se kako sam tada jedino ja iz razreda imala člansku kartu gradske Biblioteke,
i kako sam jednom nedeljno odlazila i tumarala između polica sa knjigama.
A sad, nemam ni člansku kartu.
I to me uvek oneraspoloži.
Tužno.

A Vas gospodine često prepoznajem u izgovorenim rečenicama drugih ljudi ili u napisanim redovima nekih dnevnih novina
Ili dok komšija iz ulaza do, šeta psa, dok ja kuvam svoju prvu jutarnju
I gledam besciljno kroz kuhinjski prozor
Ili pak dok komšija S sa trećeg pere auto.
Komšija S baš često pere auto, ma samo prstima neko da ga pipne on odmah vadi krpicu i glanca
A posle kiše donosi koficu punu vode i pere, a zatim polira.
Budala.
Mada, Vas nikada nisam videla da šetate psa ili perete auto.

Setim Vas se ja i dok pijem kafu u nekom od lokalnih kafića
Ili dok gledam u kalendar
Ili dok posmatram cenkanje na pijaci
i dok se i kupac i prodavac zadovoljno smeškaju kako su zajebali onog drugog
Mada, Vas nikad nisam videla da gledate u kalendar ili da se cenkate na pijaci

Ili dok pada kiša
Tad obično stanem kraj prozora i posmatram munje, ako ih ima
i potoke što teku niz ulicu i ljude koji pomahnitalo trče da se ne skvase i to obično u pravcu svoga doma, što mi, priznajem, nikada nije bilo jasno.
Ne sklone se negde dok ne prestane da pada, već jure omamljeni…
Mada, Vas nikad nisam videla da mahnito trčite bežeći od kiše

Obično sećanje na Vas na mene deluje kao antibiotik širokog spektra dejstva
Bez nuspojava
ali se dešava, ne mogu da kažem, naročito tada, kad pada kiša,
da me uhvati neka depresija, mučnina
Dobijem grčeve u stomaku toliko jake da ostanem bez vazduha,
Ili mi se srce toliko jako razlupa kao da hoće da iskoči iz grudi
Nije fraza gospodine, mada, priznajem, tako zvuči
Ali znate i Vi gospodine da se sa srcem ne treba šaliti
Jer kad srce zataji, tu leka više nema.
Onda moram da razmišljam o disanju, trudim se da dišem duboko
U jedankim vremenskim razmacima
I da se smirim.

I nadam se gospodine, iskreno se nadam,
Da mi je sve to samo od kiše.