Da, to sam ja!

Leta su bila naše bogatstvo.
Pričale smo o svemu što nam se dešavalo.
O ljudima znanim i neznanim, o ljubavima, gradovima u koje smo živele.
Rastanaka se ne sećam.

Daljina nije uticala na naše prijateljstvo, redovno smo pisale jedna drugoj.
Pisma nekad ručno izrađena da pokažemo svu svoju kreativnost ili ona lepa raznih boja i dezena.
Moderna.
Mirišljava.
I nikad dovoljna da stane sve na taj jedan papir, pa se često tu mogao naći običan, iz sveske iscepan papir, ukrašen cvetićem.

Sećam se jednog u kome je bila smeštena prava moderna gumica za kosu žute boje, da pokupim moju, večito dugu kosu.
U mom gradu ih tada nije bilo.

Bila sam prava sa tom žutom gumicom u kosi, a ona verujem nije znala da sam tada bila najsrećnija na svetu.

Kako smo rasle, sadržaji pisama su bili ozbiljniji a pisma sve ređa, dok nakon svršenih fakulteta konačno nisu prestala.

O tada joj gubim svaki trag.

Onda se pojavio facebook.

Od dana kada sam se registrovala uporno sam tražila njeno ime, sa ubeđenjem da će morati jednog dana kao profesionalni novinar da se pojavi na istom.

Kada mi je facebook ponudio osobu sa njenim imenom i prezimenom imala sam osećaj da će ta knedla ostati zauvek tu na pola puta između srca i glave. Dok sam joj kucala poruku sa izvinjenjem i pitanjem, da li je ona moja Ljiljana, spremala sam se na najgore „ne, to nisam ja“.

Sada delimo svakodnevnicu, njenu sa severa Evrope i moju u ovoj tužnoj Srbiji.

I lakše je.

Obećala je da će doći, i znam da će to biti susret za pamćenje.