I to, verovali ili ne, punih 6 godina.
Za ovih 6 godina sam prošla nekoliko blogerskih faza, svaka od njih je bila značajna i svaka od njih je bila neophodna.
Bloger početnik
Svaki početak je i težak i lep, istovremeno. U toj fazi sam naučila šta je blog, šta znači biti bloger, šta znači biti izložen.
Naučila sam da prihvatam pohvale i kritike i trudila sam se da se prema njima jednako ponašam.
To je bila faza kada sam se svakodnevno pitala šta će to meni uopšte u životu. Čemu?
Verujem da bih prestala da pišem da nije bilo ljudi koji su čitali i komentarisali, sa kojima sam se upoznala na BlogOpenu 2007. godine i sa kojima sam i dan danas u kontaktu i to na svim platformama koje su se u međuvremenu pojavile.
Posle samo mesec dana blogovanja, podigla sam haubu Bloga i počela da učim HTML, CSS, PHP, optimizacije, programe … i da ne nabrajam, blog me je jednostavno usmerio.
I sada, posle 6 godina, i dalje učim, potpuno svesna da na to niko drugi ne može da me natera.
Aktivni bloger
Aktivan bloger si onda kada razmišljaš o naslovu blog posta, o njegovom sadržaju u trenutku kad ti se dešava neka lepa ili ružna stvar. To je faza kada ti blog postane način života.
Aktivan bloger je kao zaljubljen čovek koji želi da taj osećaj i ta strast nikada ne prestanu.
Tada sam bila zaljubljena do ušiju, u sebe, blog i ljude koji ga čitaju.
Posle 6 meseci pisanja na Priči, napravila sam Tragove. Blog, posvećen poeziji i neafirmisanim autorima koji imaju šta da kažu, ali nemaju gde to da pokažu.
U tom periodu, kada su nastali Tragovi, nastalo je mnogo blogova specijalizovanih za neku oblast i to je deo koje je sve nas, blogere, lagano prebacio u treću fazu blogovanja.
Bloger profesionalac
Faza velikih odluka, maštanja, preispitivanja – šta dalje?
Nije da nisam razmišljala o tome da Priča postane nešto drugo, nije da mi nije padalo na pamet da je jednostavno ugasim, ali srećom ili pameću – nisam, i to mi je jedna od boljih blogerskih odluka.
Zapravo konačnu odluku sam donela posle BlogOpena 2008. godine u čijoj sam organizaciji učestvovala kao član BITNO organizacije.
Meni je priča bila potrebna. Ona je bilo mesto gde je bilo sve po mom, i nije bilo dovoljno dobrih razloga da se toga odreknem.
Odlučila sam tada da ovaj blog neće imati svoju nišu, ostaće onakav kakav ga volim i da neće zarađivati novac. To se kasnije pokazalo kao netačno, jer i ovakav blog, lični, dnevnik, što bi stručnjaci rekli “pikila-kakila”, može da vam omogući da vas ljudi upoznaju, da upoznaju vaše veštine, vaše znanje i da vas angažuju.
Bloger kojekude
To je četvrta faza “pišeš gde stigneš” u kojoj se trenutno nalazim, gde osim na blogu, mogu da pišem svoje kratke blog postove i na tviteru i fejsbuku. Doduše mogla sam, dok tviter nije postao “chat room” a fejsbuk foto-album i playlist sa youtube.
Društvene mreže su definitivno bile pretnja blogu, pa i ovoj mojoj Priči, ali na sreću, sve te društvene mreže koje mi i dan danas odvlače pažnju, nisu uspele da me odvrate od ove moje prćije gde je i dalje sve iza žice, crno i belo, a od pre par minuta i podvučeno žutim.
Stari blogeri znaju šta ih čeka, gomila postova u .doc i .txt formatu čame čekajući pogodan trenutak da osvanu na Priči.
Mnogo se toga promenilo za ovih 6 godina, mnogo je ljudi prestalo da piše, mnogo je onih koji za blog nisu ni čuli, a mnogo je i onih koji su za blog samo čuli. Mislim da su ovi poslednji najgori. Toj poslednjoj grupi bih toplo preporučila predstojeću konferenciju Blogomaniju, koja će im, sigurna sam, odgovoriti na pitanje šta je blog, čemu služi, a pogotovu, ko su, šta su i kakvi su ljudi blogeri.
Hvala vam što me čitate sve ove godine. Biće još Priče i priča na njoj, podvučenih žutim il’ crvenim, nije mnogo važno. Važno je da je Priča bila, jeste i biće, moj način života.
sve smo faze prosli suske, al se nismo oparili!
Ma oparićemo se, još smo mladi :)Samo treba da budemo uporni 🙂
Nekako ne mogu da povežem neke blogove i novac, a Priča je jedan od njih. Ovaj blog neće donostiti novac, jer donosi iskrenost.
Da, svako bira svoj način i svoj put. 🙂
Još nisi pošla u prvi razred! 😀
Sad sam u predškolsko, taman spremna da usvajam nova znanja. 🙂
Da nije bilo tebe, nikada ne bi bilo ni mene, tj. Grneta. Ti si moj mentor, moj guru, moj učitelj, moj kritičar i što je najvažnije od svega, moj prijatelj. Tačno je da ne pišeš često, al’ kad napišeš…ti ga vala napišeš. 🙂
Srećan blogorođendan draga moja!
Hvala Gago. 🙂
Ma, da nije bilo mene, pomogao bi neko drugi, jer Grne ne postoji zbog mene, već zbog tebe. 😉
Kao što reče Grne. Pre skoro četiri godina, nakon razgovora sa tobom, krenoh sa blogovanjem. I još uvek sam tu. Isto kao i ti. Neminovno je da bih, pre ili kasnije, krenuo sa blogovanjem. Zahvaljujući tebi krenuo sam pre. Hvala ti zbog toga 😉
Nema na čemu, iskreno. Pričala sam ja o blogu mnogima, ali nisu hteli da se izlože.
Na predavanju u Boru “Poklanjam znanje” Boban Veličković je rekao jednu veliku istinu u trenutku kada je nekoliko mladih ljudi napustilo salu: “Ljudima na silu ne možeš ništa da daš, možeš samo da uzmeš”.
Drago mi je što si upotrebio informaciju o blogu, na pravi način. 🙂
Zapocela sam blog jos tamo 2006-te, pa ga “umirovila”… Postove sam objavljivala sporadicno, ponekad s velikim pauzama, iako pisanu rijec neizmjerno volim. Najvece mi je ogranicenje bilo “ajme, tko sve to cita!”. Ako se previse time opterecujes, rijetko ces kakav tekst objaviti – pogotovu ne tekstove osobne tematike, gdje se najvise “svoj”. Pomalo sazrijevam po tom pitanju…
Ni ja nisam baš “sazrela” po tom pitanju. 😉 Blog čita mnogo ljudi i najteže im je kad prospeš istinu, a oni bi nekako da se ona sakrije, ako je nepovoljna.
Zbog toga sam sakrila gomilu postova a sada ih čuvam za sebe. Za mnoge od njih nije spremna ni blogerska zajednica.
No kako reče, sazrevam. 🙂
Da nije bilo Price, ne bih te verovatno upoznala. A oborila si me s nogu postom, mislim da se zvao Neka me takve.
Srecan ti blogorodjendan i neka te takve jos dugo, dugo…
Hvala ti Monika 🙂
Zbog svih vas koje sam upoznala sa Pričom, na Priči i oko Priče, trajaće ona, bar još neko vreme 😉
Triput brisem svasta sto bih hteo da kazem. Sve ode u sirinu i raspline se. Nek’ ostane kratko: fala ti sto ne prodade “Obicnu pricu”. Nema tih para! Nek’ zivi jos, mozda pozelis da je ozivis. Dobar blog vise vredi nego dva’es Blogomania… O Tragovima necu ni da nacinjem pricu!
Drnch, sve znamo gde su i šta rade blogovi, fora je da ostaneš svoj makar i ćutao.
A Tragovi su i mene iznenadili. Ljudi i dalje šalju poeziju i dalje pišu i čitaju, na moje veliko zadovoljstvo.
Fale mi mnogi od vas, ali se nadam… 😉
Kao blogerka-pripravnica, potpisujem sve gore napisano.Mislim, ono, o uticaju blogerisanja na promenu života blogera. O srastanju ličnosti blogera s blogerisanjem, kao neodvojivim delom njegove ličnosti. O radosti koju pisanje na blogu, spoznaja onoga što kod ljudi to pisanje izaziva, znače za osećaj zadovoljstva, ushićenosti, čak, onoga ko ima svoj blog. I ko se redovono stara o njemu.
Čestitam. 🙂
@Negoslava, @Iva – Hvala! 🙂
Podržavam u potpunosti svaki vid izražavanja pa i ovaj moderni putem blogova.Mnogi od nas nisu imali pojma ni šta je to ni kako funkcioniše,među njima i ja.Moraću i ja da postanem blogerka ne samo da čitam he he.