Reorganizacija a ne samo departizacija radnih mesta

Htela sam da pišem o nečemu drugom danas, ali me je dobar Mirjanin tekst, sa čijim sam sadržajem 99% saglasna, isprovocirao da prokomentarišem jedan segment. Pošto je predug, pišem ga ovde.
Mahlat u tekstu kaže ovo:

Mante me tih gluposti sa departizacijom zapošljavanja jer bi to u startu podrazumevalo da otupstite horde lezilebovića, od šaltera do ozbiljnih radnih mesta, upravnih odbora i slično, a onda smo na istom.

Takva predložena departizacija je naravno glupost, ali nismo na istom, zaposleni nisu broj, već poseduju različita znanja. I nećemo biti na istom ako se nesposobni i nekvalifikovani prebace na adekvatna radna mesta ili otpuste. Iz više razloga.

Prvo, sposoban i školovan kadar će brže obaviti posao za koji je plaćen. Dakle, ako je neko pisao hemijskom olovkom, ima i takvih, ili koristi neki od programa za kucanje teksta a prekucava uvek na blanko podlozi, definitivno gubi dragoceno vreme. Opis poslova i analitička procena svih radnih mesta zaposlenih u javnim preduzećima datira iz sedamdesetih godina prošlog veka, kada se jedva posedovala i „kucaća“ mašina. Sposobniji kadar taj posao, ako ume, obavi za pet puta kraće vreme. Preostali deo radnog vremena spava. Ovaj problem spavanja ne treba tretirati samo kao propust nadležnih već i samih radnika. Radnici jednostavno nemaju osećaj da treba nešto da urade, da inoviraju, da unaprede poslovanje, da se potrude da sačuvaju svoje radno mesto.

Takav stav to bi im omogućio onu „nezamenjivost“ o kojoj svi sanjaju ali ne žele da mrdnu dupetom da taj svoj san ostvare, jer je to proces i potreban je rad.

Država, javna ustanova, ne oseća nikakvu promenu pri zapošljavanjem školovanog kadra, jer se taj kadar ponaša identično prethodnom, neškolovanom a priučenom za obavljanje tog posla.

Dalje, kada govorimo o stranačkom zapošljavanju, da su političari pametni, mislim pre svega na vladajuću koaliciju, oni bi zapošljavali stranačke pulene ali na adekvatna radna mesta, ona koja im pokriva obrazovanje. Hteli ili ne, morali bi da nauče taj svoj posao u struci i obavljali bi ga adekvatno, ali kada ti zaposliš učiteljicu u teškoj industriji, na primer, tu vidiš da nema pameti ni sa jedne ni sa druge strane, ni u kom pogledu. Čemu li se nada ta učiteljica, a šta li od nje očekuje onaj koji je tu uposlio.

Učiteljici je mesto među đake a ne da se priučava za bilo koji drugi posao koji nema dodirne veze sa učiteljskim poslom.

Još jedan problem je što se danas u Srbiji fakultetska diploma može dobiti na mnogo načina, kupovinom, učenjem, falsifikovanjem i obezvređena je do te mere da ne vredi ništa kad može svako da je ima. Najtragičnije od svega što fakultetska diploma definitivno ne podrazumeva i znanje. Imala sam priliku da budem nazovi mentor jednom inženjeru menadžmenta, jedan od boljih studenata prosek iznad 8, i bila sam šokirana “znanjem” koja dotična osoba poseduje. Učilo se od svega po malo, konkretno ništa.

Diplome nisu iste, i ne znače više ono što su značile pre 20 godina kada se do njih dolazilo teškim radom.

Još jedan od problema školovanja kadra, koji za posledicu ima gore pomenuto, a počinje još u nižim razredima osnovne škole, što roditelje školaraca jedino zanima da im dete ima prelaznu ocenu a ne da usvoji znanje. Ti roditelji su naša generacija, mlađi ljudi, od 25 do 45 godina. Retki su oni koji decu šalju da usvoje znanje i nastavni kadar ima ne samo problem da stimuliše decu da rade, već ima problem i sa roditeljima koji imaju tu drskost i slobodu da se žale ako neko od nastavnog kadra traži da deca nauče i da znaju da bi imali prelaznu ocenu.

Nisu ni svi učitelj, ni nastavnici ni profesori isti, ali verujte mi, volela bih da mojoj deci predaju oni na koje se roditelji najviše žale, to je jedini način da nastavni kadar obavi svoj posao valjano, a ja sa druge strane da imam samo ulogu roditelja a ne i nastavnika ili profesora.

Na kraju, da se ja pitam, a ne pitam se, otpustila bih sve zaposlene iz javnog sektora i raspisala konkurse za sva radna mesta u Srbiji. Naravno, prvo bi svi morali da imaju adekvatnu diplomu, a potom idu na test znanja, stručnosti i spremnosti za obavljanja poslova koje zahteva to radno mesto.

Tek među istima, da su političari pametni, a nisu, prednost bi imali stranački puleni.

Ovakav način, reorganizacije radnih mesta, bi omogućio da država Srbija konačno napravi plan školovanja kadrova. Da jasno svake godine objavi spisak deficitarnih zanimanja, da pomogne da se ta deca obrazuju, i da na kraju imaju obavezu, ne da vrate uloženi novac, već da moraju da rade, u struci, i tamo gde postoji potreba. Ukoliko odbiju, ne samo da ne bi mogli da se nađu na spisku nezaposlenih, već bi gubili i sva prava koja bi im na taj način pripadala. Tako bi se lakše napravile socijalne karte, pa se ne bi dešavalo da se mercedosom ode po socijalnu pomoć.

Nezaposleni ljudi su trošak državi, i predstavljaju opterećenje za sve koji uredno plaćaju porez državi.
Država mora da napravi prioritete, ne sme isto da tretira kompletan javni sektor, ne sme isto da tretira zaposlene u policiji, zaposlene u zdravstvu i u obrazovanju, a to je moguće jedino ako se ponovo odrade analitičke procene svih radnih mesta i poslovi koje ta radna mesta podrazumevaju.

Za one koji su svoje „čkole“ završili u prošlom veku, i imaju onoliko godina radnog staža, a koji odbijaju da nauče „novotarije“ da bi zadržali ta radna mesta, nego urgiraju da se zaposli neko ko će da zarađuje i njihovu platu, mogu samo jedno da kažem, da se ja pitam, a ne pitam se, sigurna sam da bi naučili da drže motiku, imam mnogo neobrađene zemlje po Srbiji gde ne može da uđe mehanizacija, bar bi zaradili za hleb i ne bi ga čekali da im ga država obezbedi, umesi i stavi usta moleći ih da ga progutaju, dok se oni žale da „uz ’leb“ ništa drugo nema.

Država nije u mogućnosti da doplati doškolovavanje svim kadrovima, radnici sami moraju da shvate da ako žele neko radno mesto, moraju da imaju i adekvatno obrazovanje i adekvatno znanje, a do obrazovanja i do znanja moraju sami.