Kaja

Ustajali bi pre svitanja. Listovi duvana, su se lakše brali ujutru.
A kad bi se Sunce izdiglo iznad planine, odnosili bi listove u podrum.
Nizali bi lepljive, mirišljave listove duvana i gledali prolaznike.
On sa cigaretom u uglu usana.
Ona, pogrbljena, modrim ispod očiju.
Tražio bi joj rakiju. Vikao bi.
Ona bi ostavljala nizanje i kretala bi niz ulicu.
Vraćala bi se sa flašom u rukama, kupujući njome svoj mir.
Mrzela je praznu flašu, jednako kao i on.

Tražio bi da jede.
Komšiluk je pomagao. Redom.
Šećer, brašno, so, ulje, pasulj, luk …
Da preživi još jedan dan.

Pozajmljeno bi vraćala, kad je mogla.
Traženo – nikad.

A onda je pozajmljivala i lagala da nije.

Laž joj nisu oprostili.
Kaje se, ali je niko više ne žali.

Duvan više ne sadi.

Nekada ima porciju hrane, nekada ne.

Jedino i dalje mrzi praznu flašu.