Da li znate onu pesmu

“Ooooo tugo jesenja”?
Ne znam ni ja, ali mora da ide nekako ovako ….

Pre par dana dobih poziv za Savet roditelja. Za juče. Iako bolesna – odoh!
Sad se samo pitam ima li svrhe uopšte više trošiti reči na sve njih, ili ne, ali kako sam započela tako ću i dovršiti. I posle toga ide tačka. Velika.

Ne znam kako je u drugim školama, i da li je direktor dužan da psisustvuje ili ne Savetu roditelja, te neću da osudim, samo moram da naglasim da je kod nas ne samo prisutan, već vodi sastanak.

Pošto je sada predsednik Saveta njen čovek, te mu svesrdno pomaže i govori umesto njega, nije bilo postavljeno i mesto za podpredsednika, ovim mislim na stolicu, da im se meša u posao i da kontroliše papire, pa su isplanirano ostvarili bez ikakvih problema.

Dnevni red:

1. Usvajanje zapisnika sa prethodne sednice.

Da li imamo potrebu da čitamo, svi u glas viču NE, i usvajaju bez problema. Ja nisam saglasna, zato što ne znam ko je šta napisao tamo, ali mene niko ne primećuje, i zapisuju jednoglasno.

Ćutim.

2. Razmatranje uspeha i discipline.

Direktorica čita, ko hteo zapisao, jednoglasno usvojen njen izveštaj.

3. Razmatranje mogućnosti povećanja bezbedosne situacije u školi i školskom okruženju.

to se preskače, i odmah se ide na

4. Izbor članova saveta rodtelja za tim o sprečavanju nasilja u školi.

Napravljen je akcioni plan, pojma nemam kako su ga tačno nazvali, jer materijal nismo dobili, zbog, kako reče direktor, odmah na početku “Mi smo sastavili akcioni plan, i ja znam da to treba svima vama da bude dostavljeno, ali mi nemamo para da kopiramo, jedva smo zajmili ris papira od bla, bla nekog da nam uradi i ovaj jedan primerak, i da sad ja vama ne čitam šta tu piše, suština je da se jave još 8 roditelja, iz svakog razreda po jedan, da učestvuju u ekipi za brigu o deci. A to znači, ako se nekada nekome nešto desi, možete vi da zovete i mene, ali prvo da pozovete roditelja”.

Roditelji su iz momenta dali predloge, samo je jedan rekao da je to totalna glupost, te ja nisam imala potrebu da reagujem, ali je ona objasnila da je njoj lakše da komunicira sa 8 nego sa 40 roditelja. I odmah je predložen za jednog od i nastala je tišina.

5. Izbor najpovoljnijeg ponuđača za ishranu učenika u II polugodištu

Javio se jedan, koji je decu hranio i do sada. Dva puta je tražila ponude i javio se samo jedan. Na pitanje koliko se zapravo dece hrani, nema podataka. Ali kroz našu internu diskusiju, da u svakom razredu ima po 2-3 učenika max broj dece je 100. Dakle od 600 koliko je bilo na početku, sada ima 100 i ona ne zna šta da radi. Pa su se svi saglasili da se pozove dotični, i da se natera da poboljša ishranu.

6. Razmatranje predloga o imenovanju predstavnika Saveta roditelja-koordinatora u razgovorima sa lokalnom samoupravom

Kaže predsednik, sad spajamo 3. i 6. tačku, i ja mislim da nema šta da se razmatra nego ajde da se izaberu 3-4 roditelja koji će da idu sa direktoricom kod predsednika Opštine, Podpredsednika i Predsednika Skupštine Opštine, da traže pare, jer kad ona ode sama, onda je oni ne shvataju ozbiljno.
Ona kaže: “Ja jedino što mogu da uradim je da zovem novinare, i ja jesam zvala, ali sam nakon toga bila privedena u policijsku upravu da mi se skrene pažnja da ne blatim narodnu vlast javno. I ja sad ne znam šta da radim.”
Pa kaže:”Ja sam preračunala koliko to nama treba para da saniramo dvorište, stepenice, svetlo, video nadzor, i to je 14.883.724,00 dinara.”
Dalje: “Nama Opština treba da da 9.580.000,00 dinara, dužna nam je 7.000.000,00 i ostaje još 2.000.000,00.”

I onda počinje šou.

Pre nego je krenula sa tačkom 5. izašla su deca na odmor. I to je trajalo, trajalo i trajalo i posle 1. zvona, i posle 2. zvona koja zove đake i nastavnike u u čionice, dranje se nastavilo, pa sam je pristojno zamolila, ili da priča glasnije, da ustane ako je potrebno ili da prekine sve dok se neko ne umoli da odvede đake na čas.
Prevrnula je očima i nastavila da priča, naglašavajući glasnije samo prvu reč, to je valjda bilo najvažnije, a ona glasi “znate” – ostalo smo naravno naslućivali. Nije me mrzelo da je prekidam stalno, ama uopšte.

Za reč se javlja majka povređene devojčice:
“Nije mi jasno, kako to da se napad desio u 17 i 30h a da Vi, kao direktor niste znali za to sutradan u 9h ujutru kada sam došla do Vas. Bila je i hitna pomoć, i milicija. Obećali ste da ćete da preduzmete nešto po tom pitanju, ali evo posle 2 meseca – ništa.”
Direktorica viče: “nisam ja kriva”
Majka: ” ja vas i ne krivim”.
Onda JA priupitah: “gde je bio dežurni nastavnik za to vreme”
Direktorica kaže, drsko naravno, da se to dogodilo Van škole i da niko nije znao.
majka: “Kako niko nije znao, kada sam ja bila u školi više od sat vremena, bila je tu jedna učiteljica i tri čistačice.
Direkorica: “Nisam znala da ste bili u školi”.

A čudom se čudim, kakav je to direktor koji, kada je majka povređenog deteta došla ujutru, ne pita da li je ona bila u školi, da li je sa nekim razgovarala. Zatim kao je moguće da nije pitala ostale nastavnike i učitelje da li je iko bio prisutan. Kako je moguće da ona 2 meseca nakon toga ne zna ama baš ni jedan jedini detalj.

Ja: “izvinite a gde je sad dežurni nastavnik, mislim zbog dece?”
Majka: “Objasnite mi kako to, Opština nikome ne daje novac, pa se u svim školama opostavio video nadzor, samo ovde ne mogu ni sijalice?”
Roditelj: “Koliko ste tačno para predvideli za video nadzor?”
Direkotrica: “Jedna škola je bila obijena, pa je zbog toga postavlje video nadzor, pa nećemo valjda mi isto to da nam se desi. Ne znam tačno, to sam ja sve onako skupa računala.”
Roditelj:” Pa morate da znate otprilike.”
Direktorica: “Predvidjeno je 980.000,00 dinara.”
Roditelj: “To je dranje. Ja sam Vama dostavio u septembru ponudu za 5 spoljnih kamera i 3 u holovima za 230.000, dinara. Vi se niste oglasili, i ja ću da Vam dostavim ponudu opet. I zašto ne objavite tender?”
Direktorica i predsednik Saveta u jedan glas: “Tender je skup!” “A ja sam predvidela 16 kamera u hodnicima, i treba da se traži novac, škola je toliko oštećena, i podovi su strašni, deca mogu da se povrede i u učionici, ne moraju ni da izlaze”
Predsednik: “Ajde više da izeberemo roditelje, pa da završimo, evo majku ćemo, na šta ona kaže da nije član Saveta roditelja, svi u glas viču “NEMAaa VEZEeeee” …

I na kraju i NEMA VEZE! Ni sa mozgom ni sa životom, ni sa svim normalnim koliko sam ja školovana da mislim.
Svi podigoše ruke, bez mene naravno, niko ne pribeleži ko je protiv, naglasiše da se ponude ne čitaju na Savetu, ako ih bude bilo, nego da se donose direktno kod direktorice … i ja zanemeh.

Za sve to vreme, deca su vrištala, skakala, jaukala, nit izađe direkotrica, nit dežurni nastavnik, nit reagova iko od prisutnih u holu ispred svečane Sale OŠ 3. oktobar u Boru.

TAČKA. Velikim slovima ispisana!

p.s. Sve ovo detaljno je opisano, isključivo zbog mene same. Da se pribeleži tok jednog sunovrata.