Znaš šta
smislila sam
savršenu priču.
Neću je pričati
ona će biti
moja mala tajna
koju ću otkriti
onda
kad me više
ne bude bilo
sa tobom u mislima
tako jako
i kad mi
ne bude bilo važno
kao što tebi nije
sada.
Tada će oživeti
i postati suština
i jedna
sasvim obična priča
iz predgrađa.
Nasi zivoti su satkani od mnostva licnih svijetova, koji funkcionisu kao neka vrsta ilegale. Uvijek se za njih borimo, ali tajno i o njima ne govorimo, ali ih osjecamo.
Razmimolilazenje
lepo napisano ili gorko, ne znam
uvek imam taj problem kod citanja i komentarisanja.
Price iz predgradja nikada nisu obicne.
#afroditta
Život je satkan i od želja, i od surove realnosti i od sećanja i od snova.
Ova pesma je od svega pomalo.
#jelenaartpoezija
Gorko je pravi izraz. A gorko zbog razmimoilaženja.
Teško je da komentarišeš “šta je pisac hteo”, bez obzira što su u pesmi korišćene jednostavne reči, i što je prvi sloj poprilično jasan. Uvek postoji i ono što se vidi na drugo ili treće čitanje. Ali to je opet subjektivni osećaj.
Ja priznajem da retko komentarišem poeziju, ali ti to već dobro znaš
#mahlat
Nekad jesu. Ova jeste.
Kako ta priča može biti obična, kad je pretvorena u pesmu?
Tvoje pesme su kao fotografije iz filma “Tri kondorova dana” na kojima je Robert Redford primetio da nema ljudi.
Gde su ljudi u tvojim pesmama? Ima ih, ali nikad nisu prisutni. Kad bi znali kako je lepo biti u pesmi…
#Danilo
Priča ne ide bez ljudi, uglavnom, makar ne može bez naratora je l’?
A priča je obična. Nešto što je uobičajeno, nešto što se dešava većini, ne može biti ništa neobično. To što se našla u pesmi, je samo trenutak.
I možda odgovor na neka pitanja vezana baš za ovu “sasvim običnu priču” u koju “bacam” sve što mi padne na pamet, bez selekcije, bez cenzure.
Mnogo puta držim miša iznad “delete” pa odustanem. Ne postoji mesto i osoba kome želim da ispričam ono što osećam. Kroz muziku i pesmu se izrazim, i NIKADA NIKO ne može da razume šta se SVE krije iza napisanjih redova. Na prvi pogled jednostavne i obične rečenice kriju nešto drugo.
Moj problem je što je LJUBAV lako svarljiva “roba” te je takav pristup svemu potpuno olakšanje za mene kao naratora.
… a onda se jednostavno tako oslobodim.
citat:
Odličan film koji ostavlja mnoga pitanja otvorenim. Situacija je u mnogim aspektima paranoično nerješiva. Agent u bijegu poslužit će se i nekim nedozvoljenim sredstvima kako bi spasio život. ….
Pa ipak, agen u bijegu će stići da se zaljubi, onako holivudski :)))
Hm, zaista, najlepše ljubavne pesme su tužne…
Zašto?
#Danilo
Ne odustaješ
Citat Danilo:
Znaju ljudi da je lepo biti u pesmi. Znam i ja. Ali postoje razlozi, nekada, i jači od želje da se u istoj nađu, pa odluče da ih jednostavno nema. A nekad prosto ne žele …
Citat Danilo:
Vidiš, često razmišljam o tome, ali ne verujem da znam pravi odgovor.
Mislim da su emocije koje nas teraju da uzmemo olovku i papir uvek izazvane “nedostajenjem”, nepotpunošću, nemirom, prevelikom željom za nekim, nesigurnošću ….
Svi mi, bez razlike, stalno tražimo potvrdu da postojimo, da nam neko kaže da postojimo, da kaže kako smo mu važni. Bilo kako.
Ljudi vole da se prepoznaju i pronalaze u nečijim pesmama. Mislim da je osećaj koji neko ima kada ZNA da je pesma namenjena njemu nešto što ga hrani, što ga podiže i daje mu neku novu snagu da i dalje bude to što jeste. Data mu je potvrda da je važan, da nekome nešto znači.
Sećaš se komentara koji sam ti ostavila na tragovima, kada sam objavila tvoju pesmu “Ona kaže“.
Čini mi se da ovako ide, na neviđeno
“Nadam se da ona zna …”
A priznajem, to je pesma koja me je oduševila i stimulisala da se češće izražavam pesmama nego prozom.
“Ona kaže” je prosto fantastična, i nije tužna.
A kad budem dostigla taj stadijum, da svoje zadovoljstvo i sreću prikažem u pesmi, kao ti, nazvaću sebe pesnikom.
Možda nikad, ko to zna?
sačekaću priču…nekada…
Zaista si me demantovala
Ona kaže nije tužna, ali ne može se reći ni da je previše vesela. Poslednji koji je pisao vesele ljubavne pesme je bio Zmaj, a znamo kakve su one onda postale.
Sigurno funkcija ljudi koji nešto znače u životu pesnika, nije da odrede pesmu kakva će ona biti. Oni su tu da posluže svrsi (znam, ovo malo okrutno zvuči, ali tako je). I onda kad sve prođe, kad se ta bura sa površine slegne, ostane pesma kao jedino dete ljudske interakcije. I kad ti napišeš pesmu i objaviš je i drugi ljudi je pročitaju, pa onda nađu sebe ili tebe u njoj, ili ne nađu ništa već jednostavno u njoj uživaju, ta pesma prestaje da bude tvoja. Ispod nje samo stoji tvoj potpis, ali ona počinje da živi u drugima i da bude deo njih. I to je divno… Oni koji iz nje odu, hteli ili ne hteli, bili zli ili dobri, imali su svoju svrhu, a to je da proizvedu osećaj koji se da ispričati i oblikovati stihovima. Objektivno, oni nisu više važni. Pa čak i kad posvetiš pesmu nekome, i on se prepozna u njoj i oseti se važnim jer je deo pesme, nije sam. Svi smo tu, svi mi koji smo je pročitali. To je divna stvar kod književnosti: omogućava ti da u tvom bolu i sreći budeš sa mnogim ljudima, da to sa njima deliš, čak i ako ih ne poznaješ.
A ljudi koji prolaze kroz tvoje pesme, i koji iz njih iz bilo kog razloga nestaju, zahvalan sam im, jer nam svima omogućavaju da uživamo u tvojim stihovima
Pesnik jesi, ne zavaravaj se. Dobrodošla u klub nas ojađenih entuzijasta koje boli svet. Dobrodošla…
“Potrazi me u predgradju…” Sto mi ta pesma uvek nekako izazivala setu, ne znam. Jaka si ti draga kao i tvoja tajna.
I zam da ces je ispricati kad dodje vreme.
#zihernadla / #bubazlatica
Valjda sam jaka, i valjda ću jednog dana ispričati tu “običnu priču”
#Danilo
citat Danilo:
A kad ti je neko pokloni, onda definitivno nije više potpisnik autor, i on je poslužio svrsi. Uvek ostaje samo emocija …
Drago mi je što ti se dopada ono što pišem.
Bolje vas našla u klubu