… zamisli
pišem pesmu o tebi
i počnem, napišem nešto
pa obrišem
kao da me ima
A pesma onako …
(ti me kao uhvatiš za ruke
i odvedeš me u mrak
tamno je i ja … ništa ne vidim
i onda kao zatvorim oči
pa me ti ljubiš
i onda kao potonem pa izronim
i onda ti kao gledam stopala
kojima odlaziš …
i vidim te – negde si srećan
i onda kao ja više ne postojim)
… bezveze.
Mene nikad i nije bilo, je l’ da?
Sto ti je slatko ovoooo, sve me podseti na odo od D. Radovica kad zena sve radi sama, voli, pati, sastaje se, rastaje se, dok on tamo negde vodi sasvim drugi zivot i pojma nema sta se desava.
Немо си таква… Било те је док те је осећао чулом додира.
Mislim da te je ipak bilo.
I da nas uvek ima.Samo mi to malo bolje osecamo nego ONI.
Vrati me u jedan” film.”….u jedno razdoblje.
Bezbroj pitanja,a tako malo odgovora.
Vrag ce ga znati za sta je to dobro?
Veoma si dobro i u kratko prikazala borbu izmedu srca(osjecanja) i razuma.
🙂
pa kao, nije te bilo…
Jos kako te je bilo.
Ti zamišljaš da pišeš pesmu, pa onda zamišljaš kako bi ta pesma izgledala, pa onda dozvoljavaš njemu da, dok mu ti o svojim zamišljanjima pričaš, zajedno zamišljate. Lako ćeš ti jer ti znaš da te nema, samo tražiš potvrdu. Pitanje je – šta će on kad jednog dana shvati da njega više nema…
Zar se i ti to pitaš? 🙁
——–
Kad budem umrla, objašnjavaće ovako o kome se radi: “Znaš onu lujku što ni jednu pesmu nikad nije razumela?! E ta riknula!”
Lagaće, Suske.
Nije baš da ni jednu nisam.
Ovu, recimo, jesam.
Bolje da nisam.
🙁
Sto rece Elektra, bilo te je itekako. Ne bi sve ovo pisala da te zaista nema.
Kad je jedan nas prijatelj cuo Erika Satija rekao je odusevljeno : – Kako bih svirao klavir kad bih znao !Tako bih i ja pisala kao ti kad bih znala.
Zamisli da nekad ne možeš da pišeš koliko god to htela…sve je otrcano a imaš želju da to jako kažeš…samo zamisli!
Bilo te je i bićeš!
Volim kad neko kaze mnogo toga, koristeci malo reci..
I, ja se slazem, da te je, i te kako bilo…
A, hvala ti, sto si tu 😉 I, sad… i, sad… i zauvek 😉