Mnogo puta u životu se desi, da čoveku „pukne film“. Nakon pucanja, obično dođe do teških reči. U tim trenucima je teško kontrolisati emocije, i reči koje se izgovore obično imaju cilj da sagovornika uvrede. Da ih oseti. Tada lako prelazi preko usana mišljenje koje imamo o toj osobi, kao i sve ono što o njoj znamo, a nismo do tad izgovorili. Pred publikom, te reči budu još teže.
Sve u životu što sam naučila, naučila sam na teži način, i sećam se, gotovo do detalja, mojih pogrešnih poteza, i osećaja koji sam zbog istih imala. No, imala sam sreću da većinu saznam još kao dete. Deca najviše osećaju i nepravdu i pogrešne korake i sramotu. Osećaje koji mi nisu prijali, proistekli iz moje brzopletosti i „pucanja filma“ dobro pamtim i trudim se da ne „pucam“ više po tim šavovima, ali desi se.
Imala sam, smo, konflikt, nekada davno, kada su mnogi prećutali neke, ne tako lako izgovorljive reči, a koje sam ja rasipala sa namerom. Svesna da se nakon toga neću osećati bolje, ali je jednom moralo da se stavi tačka na tu priču. Naravno, taj ko priča, mora da trpi posledice. I nije važno što možda i reči nisu bile toliko strašne, i što su ih znali svi – JA sam ih izgovorila.
Ono što je još važnije, čini mi se, je to da ja nikada nisam imala problem niti kočnicu ako bi osoba bila „velika“. Bilo da je ona sama držala do sebe, više nego što je imalo smisla a i razloga, bilo da je postavljena na mesto koje joj ne pripada, pa je vremenom stekla taj osećaj „veličine“, bilo da jeste bila velika sa dobrim preporukama. Na prvi pogled, teško može da se proceni kojoj od te tri vrste „veličina“ osoba pripada. To se zaključi malo kasnije, ili nakon reakcije na akciju dotične.
Po mom poimanju stvari, greške su greške, bilo ko da ih napravi, i na njih se ukazuje ko god da je u pitanju, kad se mora. Ja nemam običaj nikada da započinjem rasprave, naročito sa „veličinama“. Nemam poriv da ih „obaram“, i ne volim ih u svojoj blizini. Jedino kada reagujem i stupam u konflikt sa takvim osobama je direktan napad. Tad ne praštam, i ne brinem za posledice.
Da pojasnim. Iskompleksirane, naročito one sa kompleksom više vrednosti ne podnosim, i izbegavam.
Do tada, nakon „pucanja“, obično sam trpela torture, u raznim oblicima. Ne zna im se ni broj ni vrsta. Bilo ih je i previše za ove moje godine, ali ja sam ostala dosledna. Budala, reći će neko, a ja mogu samo da dodam – najveća koju poznajem. Nakon tog „pucanja“, kad sam mislila da je to poslednja kap koja će me baciti u kaljugu, jer je fakat osoba sa kojom sam napravila scenu „veličina“ i poprilično moćna, desilo se čudo. Moj predlog je bio usvojen, osoba je bila uvređena, žalila se na moje ponašanje, ali se sve završilo na „ličnoj uvredi“ bez posledica po mene.
Dve godine nakon „incidenta“, i jasno vidljive obostrane netrpeljivosti, situacija u koju smo se zatekli nas je primorala na komunikaciju na nivou. Naravno da je prvi korak morala da načini ona, da sam kroz zube odgovarala na pitanja, da sam predloge automatski odbacivala, i da sam nakon dugog razgovora, ipak pristala na „pomirenje“.
Tada je osoba izgovorila par rečenica, koje eto pamtim i dan danas, i koje nikada nisam mogla da primenim u praksi.
„Ja uvek idem nogom, tačnije đonom. Ako mi neko dozvoli – gazim. Ako se suprostavi, onda stanem i raspitam se malo da li je u pitanju hrabrost ili glupost. Da li osoba vredi ili je samo još jedna napaljena sirovina.“
Mene je kaže – proverila. Shvatila je da sam vredna poštovanja, koje eto ona nije imala, i da je iz tog razloga, priznajući grešku, dozvolila i više nego je iko mogao da pomisli. Nije joj bilo teško da se izvini za svoje ponašanje, i tim gestom je kao nepodnošljivu „veličinu“ transformisalo u podnošljivu, te sam joj nakon toga, dala drugi šansu. Ali, to ipak nije moglo da promeni moje mišljenje o osobama koje đonom idu kroz život.
Ne treba nikoga odbacivati samo zato što nije iz iste branše, ili istog pola, ili nije lep, nije obrazovan, nije elokventan, nije ustao tog jutra na „srećnu stranu kreveta“. Ne treba odbacivati ni kada neko, vama blizak, ima o nekome loše mišljenje, jer uvek postoje razlozi za „loša mišljenja“. I najbolje je da svako gradi svoj stav o osobi koju ne poznaje, a da mišljenje drugih uzima sa rezervom.
Grešiti je ljudski, priznati grešku – razumno, a oprostiti – vrlina.
Druga šansa uvek treba da postoji.
Naucio sam koristiti djon kad sam shvatio da oko nas ima raznih,nauci i videces da je sve lakse.
A posle druge sanse obavezno dodje i treca.
Nažalost takav pristup ka nekim ljudima ne možeš da izbegneš jer koliko god da si čovek oni su stoka…i ja pokušavam da se kontrolišem ali mi u većini slučajeva ne uspeva…
Dugo sam ziveo u zabludi kad su ljudi u pitanju. Najvise o onima koji su ,,velicine,,…Veliko razocarenje. Jako malo je velikih, ali bas velikih. Sve ostalo su stereotipi i umisljene osobe…
Nemam vise taj problem odavno, a ono sto se desava sada je da prosto uzivam da im stanem na crtu. Izvolite gospodo draga, stojim na raspolaganju…
Nikad ne idem djonom. Prag tolerancije mi je ogroman. Medjutim…Takodje mi malo fali kad vidim da idu djonom na mene. E onda je to sasvim druga prica.
Nazalost, svakodnevno se susrecem sa ovakvim problemima i jedinu utehu nalazim u blogovanju i bezanju od ovih stvarnih stvari, citajuci i pisuci gluposti na mom blogu, citajuci druge blogove i izbegavajuci ovakve teme. Da je neko drugi napisao ovo sto si ti, sigurno nebih komentarisao. Jednostavno, procitam i odem.
Suske, stvaran svet je cudo, ako ne das na sebe, lakse ce ti biti, ma kakve posledice trpela na dalje.
Ja sam uveo jos jednu kategoriju-,, Virtuelni strah ,,…
Probaj, deluje, a glava manje boli…
Ima jedna dobra poslovica koja kaze: “Obrati paznju kako se ophodis prema ljudima na putu prema vrhu. Njih ces zasigurno sresti i kada budes isao silaznom putanjom”
A posto nista nije vijecno, kao niti moc i pozicija, ova poslovica je sasvim razumljiva.
Nikad nisam išla “đonom”, mada su neki ljudi stvarno to zaslužili. Praštala sam uvek, žderala se zbog toga, jer iako praštam, imam pamćenje kao slon.
Ali, od malena mi je majka ponavljala da “neko to odgore vidi sve”. I stvarno je tako. Uverila sam da se kad-tad sve to vrati, sve to plati. . .
Zli ljudi koji ne razmišljaju šta rade i koliko mogu da povrede druge svojim bahatim ponašanjem, rečima, delima. Nikada se neće popraviti, izviniti da, ali posle onoga koji je primio izvinjenje čeka sledeći koji će biti gažen 🙁
Cesto besnim na sebe samu zbog kratkog fitilja. Mislim da oni koji promisle, olade i trezveno uzvrate postignu bolji efekat. Valjda se to uci ili te tako vaspitavaju. E to nikako da savladam. Kad bolje zazmislim, ljudi cene iskrenost, osim ako nije preterano brutalna. Cene i one koji umeju da uzvrate. Ovi drugi promisljeniji ipak bolje prolaze.
#Zmajček
Znaš kako kažu:
Kad me jednom prevariš kriv si, kad me i drugi put prevariš, sama sam kriva.”
#Punky
Znaš te “stoke” su uvek takve. Oni uvek idu đonom, ne izvinjavaju se nikad, i ne dotiče ih uopšte što im neko saspe u lice sve što o njima misli.
A tu se opet dolazi do onog čije nam je mišljenje bitno, a čije nije.
Ako me isti napada više puta, na identičan način, znajući kako ću reagovati on:
– namerno provocira
– ili je glup
U oba slučaja takve treba eliminisati i ignorisati.
#Deda
Stvaran svet oko mene. Ne dam na sebe, i trpim. I trpim. I trpim jebote trpim ko magarac!
Hvala ti za komentar, iskreno, mislila sam da ćeš da preskočiš 😉
#Afrodita
Oni nabeđeni uopšte ne razmišljaju tako, i to je definitivno problem. Misle da su nezamenjivi.
#Aurora Borealis
Pa razumemo se. Nikad ne idem đonom, i tešim se da će jednog dana prave vrednosti izaći na površinu. I da neko to odgore vidi sve.
#zihernadla
Potpuno si u pravu. Ovaj se nikada nije promenio. I dalje gazi. Ja sam samo dobila “privilegiju” da budem poštovana. faking šit.
#bubazlatica
U pravu si kad kažeš da cene iskrenost, ali samo ako njima ide u prilog. U principu više imaš problema. Zaziru, kriju, prave smicallice, jer znaju da kod tebe laž i gluposti ne prolaze.
A oni drugi bolje prođu, ali to je druga i duga priča … I o njoj mogu tri bloga da ispišem. Svi se kriju … ma ne vredi 🙁
nadam se da će jednom i on biti zgažen, ali ne od osvete zgaženih ljudi, nego od nekoga ko je isti kao on, ali trenutno jačeg 🙁
Koristim đon.
Ne zanima me gde je, hijerarhijski, taj na koga se okomim.
Ni na godine tada ne obraćam pažnju.
Može da bude i dete a i starac Fočo od stotinu ljeta.
Svakom prema zasluzi. Sledeći put nek’ porazmisli hoće li repete. Teško praštam.
#zihernadla
Teško … 🙁
#Atajlo
E vi’š ja TO ne umem 🙁