Vrata

A u stvari, treba samo da ih otvoriš i uđeš.

Uredno je spakovala svoje stvari, zaključala vrata i izašla napolje. Osmehivala se poznanicima koje sretala usput. Osmeh i pozdrav. Samo to. Nije imala vremena da se zaustavlja, i da vodi isprazne razgovore. Morala je što pre da stigne, doduše i da razmisli malo kako će nastupiti, šta će reći. Nije se osećala najbolje, i pored terapije koju bi primenjivala u ovakvim situacijama, ovaj put nije pomogla da se oseća bolje.

Na pešačkom prelazu je stala da propusti automobil. Umalo je nije pregazio. “Bar je upotrebio sirenu na vreme.” – govorila je sebi u bradu, svesna da je trebala da bude opreznija. Danas svako vozi automobil.

Zaustavila se kraj izloga sa cipelama. Na trenutak je zastala, više da bi smanjila uznemiranost koju je osećala nego da bi gledala cipele, mada je bilo dobrih komada. Ubrzano lupanje srca, glavobolju, napade vrućine i groznice naizmenično, je osećala često u poslednje vreme ….

“Nije važno, proći će to” – tešila se gledajući u puste ulice oko sebe.

Nastavila je da hoda. Hodanje je opuštalo.

“Ah, tu sam.” – Osmeh joj zaigrao na usnama. Sve je u redu.

Stigla je do vrata i stala. Nije imala dovoljno vazduha. Počela je da se guši. Srce je ubrzalo ritam. “NE sad!” Napravila je korak unazad, kao da je nešto zaboravila. Sklonila se u stranu, da bi jedan stariji gospodin mogao da prođe, a to je bilo dovoljno da … se okrene i ode.

“Nije važno, drugi put, ionako se nisam javila da dolazim.” – mislila je u sebi, dok se krupnim koracima probijala kroz uličnu gužvu.