Мogla je ovo da bude i drugačija, lepša priča, ali nije. Ja prosto nisam ta koja će takvu priču da doživi niti će znati da je ispriča.
Povod je lep, “Igre bez granica” za pamperaše, predškolce i one mladje školarce. Rekla bih već vidjeno, ali učesnicima zaista više nego zanimljivo i važno. Prelepa sala Sportskog centra u Boru je mogla da primi mnogo više publike, nego što je ih je juče bilo. No padala je kiša, i razumljivo da se ljudima nije izlazilo. A nisu, ruku na srce, ni imali šta posebno da vide. Sve je isto i to šest godina unazad. Iste igre, isti voditelji samo se učesnici smenjuju.
Pohvaliću se samo na kratko, “Rendžeri” su bili najbolji! A moja mala devojčica je bila pravi pravcati rendžer, uspela je na jo-jo lopti da padne čak dva puta. Ali ni to nije važno, igrala se deca i uživala.
Ono što me nateralo da napišem članak o ovome je ponašanje publike. Počev od baba, deda, preko roditelja do dece.
Sa moje leve strane je sedeo stariji gospodin, koji je sve vreme jeo semenke, vadeći jednu po jednu iz džepa, pri tom me laktajući, a nakon konzumacije otpad je naravno bacao – pa na pod, gde bi inače. Nakon nekoliko mojih zanimljivih pogleda, ustao je i otišao.
Iza je sedela jedna mama, sa decom. Devojčica sa svojih 5 godina je uspela da me natera da se oglasim. Šutiranje u stolicu na kojoj sam sedela, sam nekako podnosila, samo verujem da bi mnogi od vas poludeli već kod trećeg udara. Ja sam izdržala nekih pola sata. Kako je to bilo nedovoljno za moju reakciju, krenulo je šutiranje u moju pozadinu. Trpela sam i to neko vreme, okrenula se i uljudno obavestila mamu da nije lepo da devojčica šutira. Mama je uspela da izgovori jedva “nemoj više, vidiš da se ljuti”. Pretpostavljam da je odobeno ako se neko ne ljuti.
I naravno ako ste mislili da je tu kraj – prevarili ste se. Devojčica je naravno ohrabrena maminom rekacijom, bez pardona stavila noge na naslon stolice, pri tom me šutirajući u gornji deo ledja. U tom trenutku nisam tačno znala šta da uradim, i kome da se obratim kada se okrenem. Mami koja očigledno ne zaslužuje uopšte da ima decu, a taman i da se sa istom tom decom pojavi bilo gde, ili detetu koje je nedoraslo da shvati ono što imam nameru da mu kažem. Obratila sam se obema sa “ovo zaista nema više smisla”. I sad naravno svako bi normalan rekao bar “izvini”, ali ne čuh ništa više, do burnu reakciju mame “pa nisam ja, to ona”. Ah i ja sam glupa, pogrešno sam razumela, i nemam pravo a ni razloga da se ljutim, to je samo devojčica i to je dozvoljeno.
Ključevi kojim su me gadjale su pali iza moje stolice, pa sad nisu bile ipak toliko glupe da me zamole da ih dohvatim, nego su kišobranom pokušavale da ih dohvate naravno trudeći se da me svaki put onako dobro zakače. Ustala sam i dohvatila ključeve, i predala im, mirno, bez nerviranja, bez ijedne jedine reči. Sela sam na stolicu i samo sam se još jednom okrenula i značajno pogledala obe. Ustale su i otišle.
Onog dečka koji je došao kad su one otišle, i koji ja naravno, i što je normalno, odmah stavio noge na naslon stolice, i krenuo da mljacka, napenalila sam na prvu loptu. Za njega već nisam imala strpljenja. “Ako si već dovoljno nevaspitan, a ja nemam nameru da te prevaspitavam, molim te ustani i idi maltretiraj nekog ko će to da ti dozvoli.” Ustao je.
Tad rekoše da su “Rendžeri” bili najbolji. Gledala sam te male andjele koji su skakali od radosti, učiteljice koje su ih ljubile , fotografe, njihovo poziranje kao da su mega zvezde, … krenuh i ja da ima čestitam. Ipak je ovo bio njihov dan.
A ja da sam malo tolerantnija, ne bi mi sve ovo uopšte smetalo. Nego, omatorilo se …
Kuku ti si stvarno magnet za razno razne persone. Pitam se samo odakle ti toliki zivci.
ti ga malo preteruj u toleranciji ili sam ja puno ludji pa to tako vidim.
zato mene nema ko da maltretira, pa si sedim kuci…
nisu te igre za nas…..
Stvarno mislim da za decu treba imati strpljenja. Verovatno je i tom detetu bilo dosadno da sedi, naročito ako je hiperaktvno, kao što je bila ova devojčica. Ali u tom slučaju majka je ta koja treba da objasni detetu zašto su tu, kako treba da se ponaša, i tako dalje, da ne nabrajam.
Ja sam sigurna da te igre više nisu za moj “uzrast” ali sam isto tako sigurna da ću i sledeće godine sedeti na istom mestu u isto vreme. Samo se neću prevariti kao ovog puta.
Ako već ne mogu da prevaspitam sve ljude ovog sveta, popiću lekić da ih bar podnesem bez nervoze.
Ako se već donekle poznajemo, onda ti znaš da ti se divim i na početnoj toleranciji. Ja je više nemam. I isto tako mislim, suviše sam matora da bih imala razumevanja za nevaspitanje, bahatost i tome slično :))
Znam. U pravu si. Ja još moram da radim na tome.
#Moo
Rekoh ja već jednom prilikom, u poslednje vreme sve više ćutim i trpim. Godinama unazad (a ima ih Bogu hvala – dovoljno za iskustvo) sam pokušavala da ukazujem ljudima na greške. Nikada nisam uspela da interpretiram to na način koji bi ljudima bio razumljiv. Uglavnom se uvek sve završvalo svadjom.
Da sam kojim slučajem bila sama, verovatno bih ustala i otišla, ali je pored mene sedela moja starija ćera, i gledajući nju, kako zdušno navija za sestru, i kao joj je lepo dok ćaska sa drugarom iz odeljenja, i kako nju niko ne maltretira, bilo mi je dovoljno, da ćutim i da trpim.
Pametnom čoveku ne treba ništa reći, on nikada neće sebi dozvoliti da ga neko opominje. A ovima, gore pomenutim, šta god da sam rekla ili uradila, dala bih znak da se oslobode i pokažu svu svoju nekulturu i bahatost. To nisam smela sebi da dozvolim.
Pozitivan stav, malo smirenih reči, preki pogled… I naravno mnogo strpljenja… Ako sam na mestu koje nije javno, ni ne pokušavam više od izvinite… Tipa guranje u redu sa penzionerima u banci, jednom sam napravio scenu radnici na šalteru, sledeći put je znala kad je moj red, bez obzira što ja stojim daleko od reda. To mi je tako bilo čudno, ali radi. Nikad više nisam imao problema tamo, čak i kad se mesecima ne pojavljujem, kad dodjem, pogledam radnicu na šalteru, da vidim, da li je odkonstatovala moje prisustvo, i sednem/stanem sa strane.
A bre Suske, stvarno si nešto prenervozna. Pa šta ima lepše od dece koja se igraju? Ako je to vezano sa šutiranjem i pljuckanjem… pa to su obične nuzpojave koje valja istrpeti 😆
More dobra si ti, ja bi toj maloj jebo kevu iz momenta 😆
#zsteva
Srećom, postoje kartice. U banku ne ulazim ukoliko vidim više od dvoje ljudi u redu. Za to već nemam živaca – priznajem.
Dobrodošao 🙂
Svaka cast na toleranciji, i dete nije krivo nista. Nije imalo od koga da nauci.
Puno je bolje sve reci! Ja sam od onih koji cute pa samo jednom prasnu a to je jos gore! Ima svakakvih ljudi a takvih koji druge terorisu svojim bahatim ponasanjem najvise! Pozdrav! 😉
Tolerantnost je sjajna osobina i treba da je negujes, koliko god mozes. Nazalost, ja sam istu davno izgubila. Da sam kojim slucajem bila u tvojoj situaciji ne bih prezala da istu rascistim sto pre…
#Bane
I jesam stvarno nešto nervoznija u poslednje vreme. Poslednjih recimo 20 godina 😀
Ali me život naučio da ćutim i trpim. Možda za par godina i eksplodiram. Ko to zna!
#electrasdreams
Dete nije krivo, to sam sve vreme imala na umu. Kao i to da je majka tu, i da raspravom ništa neću postići.
#naivna2007
U pravu si kad kažeš da ne treba probleme gomilati. Treba ih rešavati odmah, lakše je. Ali sve to naravno kada znamo da su problemi i nesuglasice vezani za osobe u okruženju. Sa ovakvima, jednostavno nema se o čemu … Ništa oni ne bi razumeli. Na žalost.
#Lang
Ponekad se pitam da li ima smisla biti tolerantan, kad većina oko mene jednostavno nije. Njima je lakše. Oni se isprazne, a ja gutam i nalazim opravdanja za druge. Pitanje je da li i koliko je pametno to što radim sebi. Ali kao i mnoge stvari u životu, ni ovo ne umem drugačije.
Uvek me Bane odusevi sa zadnjim delom komentara. Bravo za Baneta…
#deda
Mogu misliti ….
Fali ti samo adekvatan smajlić 😆
Neznam da stavljam smajlije. Evo jedan 🙂
#Deda
Ma copy-paste je zakon!