Javljanje iz budućnosti

Meme by RainDog

Pa zar u mojim godinama?

Pokušala sam i svadjom, i nije mi uspelo. Ubedili su me da se ukrcam u ovaj vremeplov i odem da vidim sebe sad, i pokušam da promenim stvari, zbog kojih sam eto nezadovoljna. Kažu sva sreća da su napravili vremeplov, da me skinu s’vrata.

A ja u stvari ništa više ne želim, sem odmora. Previše je bilo svega. Povukla sam se u divljinu, popela na onu moju Staru planinu sa željom da se odmorim i od neta i od vas matorih džangrizala.

Ali i tamo je ludilo. Navalili sa svih strana na ekološki čisto područje i od njega napravili centar za rehabilitaciju zavisnih od neta. Sve ludak do ludaka. E sad oprostite ali ljudi više i ne znaju da komuniciraju normalno, kao mi nekad, tj. mi sad. Svi „govore mislima“. Ne znaju da se smeju, nego šalju sličice (ove naše smajlije), a ima ih sad vala i sa sopstvenim likovima. Možeš da ih napraviš o čas posla, pa šalji ….I nije to sve. Sve se ubrzalo. Svi putuju nekim kao letilicama tipa auta, da što pre stignu da se odmore od gradske vreve a bogami da se što pre i vrate u istu. (Ne mogu da vam pokažem sliku, ne postoje više ovi sadašnji, tj. prošli formati …). I umesto da putuju ko mi nekad, tj. sad, laganica, svaki parking – naš, pljeska u jednu, coca u drugu, pa kad stigneš. Da je sreće, a bilo je vala, tj. ima je sad, pa da se auto pokvari, pa ti nemaš kome da javiš, … pa čekaš jutro onako nervozan, a kad svane ti presrećan, još kad dodje pomoć …. eeee. Ma jok, oni ne izlaze iz auta, i jedu tablete. Ja se još uvek ne dam, velim matora sam ja za te gluposti. Nema više putovanja i pravih odmora, tj. neće biti (osim ako ja ne uspem nešto da porakabasam ovde da se vratimo na papir i olovku), sad je sve blizu, sve se zna, sve se može … uf, ne volim ja ovakav život.

Evo jedne priče od juče. Taman legnem ispod onog velikog oraha što ga je moj pradeda posadio još davne 1911 god., na običnom ćebetu, starom valjda koliko i ja, kad iznad glava krenu da fijuču oni njihovi brzi automobili. Sleću neki likovi, gledam ih onako, jedan baš zadrigo, sav se trese, pije nešto iz male flašice, rekoh ovo je stara sorta, il’ narkoman il’ alkoholičar, a mlad bog te! Ljudi ga nešto teše, a on ostao bez računara. Stavio ga u džep, a džep bio bušan i ispao. A tražiti ga sad, to je čista ludost, mislim gde naći kutiju šibica ? Eto mi smo bar komp mogli da nadjemo kad ga izgubimo. Budala zbog čega se trese, umesto da uživa on kao u bunilu!

Ponudih im da sednu. Seli i ne mrdaju. Ćute. Gledaju u onaj orah i čudom se čude. Reših da ih pitam šta je tako čudno. Vele oni, juče stigli sa neke planete, e ne sećam se koja je u pitanju, ima ih pun djavo, i videli isti ovaj orah i mene kako sedim pod njim. Ja ih gledam ne verujem. Pa rekoh ja sam tu na zemlji, i nemam ni nameru da mrdam dalje, oni meni ne veruju. Ma ne veruju ni da su na zemlji. Jaoj ljudi šta me snašlo?! Ubediše oni mene da sam ja u stvari klon. Kakav bre klon, klon bi valjda bio mladji?! Vele, ti si klon one sa one planete, e na vrh mi jezika al’ ne mogu da se setim, a mladji klonovi su preseljeni na novu planetu.
Čujte i dalje ne verujem u te priče, ali ću izgleda iz radoznalosti otići i tamo da vidim šta je u pitanju. Više nisam načisto, jel’ sam to stvarno ja ili sam samo klon sebe same ili nekog ko zna kog. To me valjda i nagnalo da poslušam ove moje i dodjem do vas, tj. do nas.

A da znate, jedva se snalazim sa ovom tastaturom. Više ne postoji. Sad se piše “govorom” (ih al’ ga objasnih ), pa kad pogrešiš kažeš eror i on ti izbriše. Izmislili skoro i nešto što nakačiš na glavu i misliš, a misli ti se štancaju na ekran. Ja tako od pre dve godine, a i vi, samo eto što ne znate još …

E da ne davim mnogo, jesam imala sreće da se prva dokopam vremeplova, ali to ne znači da se sad ovde pravim, ali ću nešto da vam, tj. nam, poručim dok još nije kasno.

Uživajte što više možete. Ne verujte pričama da vam je najbolja komunikacija netom. Nije. Jeste možda najbrža, ali nema čari. Nema iščekivanja. Ne valja to. Izgubićete smisao života.

Družite se što više možete, blizu ste, sad ste, tj. smo, se raštrkali po planetama, pojma nemam gde je ko, samo nešto razmenjujemo misli i uklapamo neke termine i kad se vidimo, opet ništa. Ne znamo da pričamo. Strašno! Stalno nam fale smajlići, face nam ko mumije, ma užas!

Volite se i ne brigajte mnogo, nema svrhe.
E jedva čekam da mogu da se vratim i ponovo odživim bar jedan deo života, da usporim ovo ludilo.

Uuuuuu … ja moram nazad, nemam više goriva – pada mrak.

A šta da očekujete?

Ne očekujte ništa posebno od budućnosti. Budućnost ste vi. Budućnost je u vašim mislima i vašim životima. Zato morate živeti svaki momenat, i uživati u svakoj sekundi.

Monogo vas, tj. nas, volim, (baš sam bila cool … ) i vidimo se u budućnosti, možda već danas, ko će ga znati.

I ne zaboravite, morate preživeti da vidite sva ova čudesa!