Sinoć smo se vrteli u krug. Neobičan pomalo, ali poznat svima. Zove se začarani. Takvo su mu ime dali. Ne možeš tačno da odrediš početnu tačku po kružnici, jer je udaljenje svih tačaka od centra, od suštine, identično i dodala bih jako daleko.
Olovku, koja piše srcem, ste mogli da vidite ovde. Lepa olovka, srcem je napravljena, maleno srce je obuklo i pokazalo svetu. Simboliku iste niko nije shvatio. I to nije najtužnije koje je moglo malenom srcu koje je obuklo da se desi. Razočarana je, jer nije mogla da odrecituje pesmu svoje sestre, nije mogla da kaže da je ovim htela da pokaže svim mamama i tatama da je sa vrtićem završeno, da je ona predškolac, i da će ona, kao i svi njeni drugari predškolci, na jesen, uzeti slične olovke u ruke i početi sa ozbiljnim obrazovanjem. Ako bih počela da pišem o obrazovanju rasplinuću se, pa ću ovoga puta to da preskočim.
Više puta sam bila prinudjena da čitam i slušam kojekakve komentare i pitanje „zašto pišeš blog?“ i koliko god puta da sam odgovorila na isto, ponašanje i reakcija koju bih time izazvala bilo je totalno nerazumevanje. Kao da me ne čuju, kao da ne razumeju rečenice koje stoje ipred njih.
I, ne razumeju. To sam zaključila.
Kada bilo ko od nas krene sa nekom promocijom, uvek se postavi pitanje, koji je to način, koji najbolje promoviše nekog ili nešto. I uvek se ispostavi da je najbolja promocija „licem u lice“, nama poznatiji „u četiri oka“, sa tendencijom da postane „u tri“ ili pak „u dva“ oka, i to je definitivno ono o čemu ću sada da napišem par reči.
Ako govorimo o „u četiri oka“ , postoji više načina da se ovo postigne. Da se sretnete sa nekim, na kafi na primer, bilo gde, i da započnete priču. Da napišete pismo toj osobi, ili da napišete to u svoj javni interaktivni dnevnik, i da sačekate da neko od onih koji tu svrati to pročita. Efekat je postignut, na ovaj ili onaj način. Ovaj poslednji, koji sam navela, je po meni najbolji, od svih elektronskih medija, jer se ne nameće, ne maltretira čitaoca i može, ukoliko mu ne prija, da iskoristi malo crveno dugme (gore desno) u svakom trenutku.
Taj famozni četvrtak, je bio povod za jako dobru raspravu o demokratiji i promenama, zbog čega sam sinoć skočila na noge sa stolice i mahala rukama kao omamljena, ne bi li me neko razumeo. Sve ono što sam uspela da postignem bilo je „ali niko nije rekao da ti nisi u pravu, jesi, ali je način na koji želiš da postigneš cilj, totalno pogrešan i nije demokratski već radikalan.“ Tu uvredu, baš sebi ne mogu da dozvolim, čak i kad znam da je stigla od osoba meni jako bliskih i dragih.
Hala Sportskog centra je bila puna, tačnije zapadna strana. Mi smo bili u uglu te stane. Naša deca su bila na terenu, slatka, pod maskama, i svako od njih je htelo da ispriča svoju priču ponosno noseći svoju masku. Bili su poslušni, slušali su svoje vaspitače, šetali bi kad bi ih voditelj pozvao da to urade, i uredno se vraćali na svoja mesta. Vaspitači su bili takodje na visini svog zadatka, skidali im maske ukoliko bi im zasmetale, vodili ih u toalet, držali ih za ruke da ne padnu, ma bila je milina gledati ih, i gledati lepotu dobro obavljenog posla.
Šta u stvari nije bilo dobro u svemu ovome? Odmah ću vam reći, pojedini roditelji i ja. Zašto?
Rekoh da je bila puna samo zapadna strana, istočna je bila gotovo prazna. Mesta je bilo i za tih pedesetak, koji su svojim ponašanjem uspeli da iziritiraju i voditelja programa, koja je inače jedna jako fina dama srednjih godina, vaspitač i kojoj je na kraju programa bio potreban neki lek za umirenje. I to je ono što sam videla ja, i što su videli svi oko mene, i što su čuli svi u sali. Čuli jesu, ali poslušni nisu bili.
Neki od tih brižnih roditelja su sumanuto slikali svoju decu, vukli za rukav profesionalce sa kamerama i fotoaparatima, da slikaju njihovu decu, da obrate pažnju na njih, i da bi ih lakše pronalazili stajali bi u redu zajdeno sa decom, umalo nisu hodali sa njima, i mahali fotografima. Pojedini su stajali ispred reda u kome je stajalo njihovo čedo, a ostali su napravili krug oko njih i sprečavali sve ostale u sali da vide svoju decu. Da bi ih videli roditelji su morali da stoje na svojim mestima, onda su počeli da silaze i oni i na kraju je bila mrtva trka izmedju učesnika i posmatrača na terenu. Uzalud je voditeljica 30 puta zamolila roditelje da se povuku, da sednu, uzalud je objašnjavala da deca nemaju vazduha i da ih ometaju da priredbu privedu kraju.
Uzalud.
Nisam htela da ustanem sa svog mesta. Nisam htela da sidjem i ja na teren, ne bih li videla nagradjene mališane, nisam htela da postanem deo njih. Ali sam reagovala. Pasivno, doduše, od mene i nije moglo više da se očekuje, rekla sam da je sramota, da treba da bude sramota sve one koji ne žele da čuju, koji miniraju organizatore i teraju ih na grube reči i to sve pred očima dece.
Bila sam besna, i bilo me je sramota za tudji sram.
Sinoć smo počeli diskusiju o politici, o pljuvanju nesvesnih pojedinaca iziritiranih tekstom, o judima koji nemaju ništa ljudsko u sebi, koji su spremni da izmisle bilo šta i da kažu bilo šta što bi moglo da degradira autora. Poznat način, jako poznat i efikasan. Efikasan za koga pitala sam i tu je u stvari počela žustra rasprava.
Nije trebalo da se mešam. Nije trebalo da kažem ono što vidim. Nisam trebala da budem ja ta kojoj će da se okrenu oni koji su sišli medju decom, i da joj kažu da je guska i budala. Trebala sam u tom trenutku da napišem pismo i spustim ga u neko sanduče za žalbe. Ali njega nisam nigde mogla da pronadjem, a bila sam direktno ugrožena. Trebalo je da se utopim u masu, da postanem deo njih. Ja sam ta koja treba da se demokratijom bori protiv anarhije, i da je ono što radim trenutno, radikalno.
Na kraju dodjosmo do suštine i do začaranog kruga. U kom trenutku i od koga krenuti sa promenama. Od dece. Složili smo se. A da bi deca radila ispravne stvari, da bi poštovali prave vrednosti, potrebno je da ih mi stariji tome naučimo. A mi, stariji, smo sve samo ne pravi ljudi za to. Ne dozvoljavamo ni onima koji su za to plaćeni da rade posao kako valja. Vezujemo im ruke, skrnavimo im reči, ne poštujemo ih mi kako valja i to nepoštovanje prenosimo na decu. Ne poštujemo zakone, koji postoje, ne reagujemo kad treba, i na pravi način.
Na kraju, rekoše mi da je ono što ja mogu da uradim, da svoju decu vaspitavam kako treba, i da ne dozvolim da me sve ovo što se oko nas dešava promeni. I da naravno napišem o tome post na blogu, i da će neko sigurno to da pročita.
Ja se pitam da li je to dovoljno, jer vaspitanjem, koja moja deca stiču odudaraju već sad od okoline, glupe su jer ne gledaju neki boks, neke borbe, velikog brata … i ne slušaju Cecu. Njihovi drugari ne poštuju pravo na izbor, ne ponašaju se demokratski i time im jasno pokazuju, da ako žele da budu deo društva, treba prvo da izgube sebe.
Možda sam radikal, možda sam netolerantna, ali ako tolerantnost podrazumeva moje tupo gledanje u prazan prostor, gledanje KROZ problem a ne NA problem, prećutkivanje očiglednog lošeg, utapanje u masu, jer u ovoj zemlji kvantitet vlada nad kvalitetom, ja ću priznati. Jesam radikal ali na desnoj strani i nisam tolerantna. Ali nisam slepa, nisam glupa i nisam loš čovek. I hoću SAD i hoću SVE.
I to što sam sama, ne znači da nisam u pravu. Boriću se i „jedan na jedan“ i u 4, 3, 2, 1 oka, kako god kome prija i kako želi. Spremna sam na sve, tačnije, na sve što ne podrazumeva da izgubim sebe.
Što se dece tiče, njih ne možeš da vaspitavaš, da tako kažem, “ciljno”, već samo onako kako moraš, onako kakvi ste vi ostali u porodici.
Atmosfera ljubavi i pažnje je sve što treba, a bez toga ne pomaže ništa.
Matori se vaspitavaju kažnjavanjem, deca ne.
A mi radimo obrnuto, jebeš ga…
Zasto neko bloguje?
Zasto je uopste potrebno postavljati takvo pitanje?
Covijek mora i treba da ima pravo na svoj licni zivot.
I ne mora da trazi nikakvu dozvolu za to.
Niko ne pita nas, kada sam, donosi odluke,o kojima bi se
uvijek moglo raspravljati,ako je mak na konac.Ali treba
da ucimo i usavrsavamo sebe u procesu demokratije,ali
nista manje i u postovanju i toleranciji prema drugima,
ma koliko se njihovo misljenje razlikuje od naseg.Ipak,
vidim da se “ovdje” i te kako radi , o egoizmu i nemogucnosti
samokorekcije za zajednicku dobrobit.
Suske,gledajuci to iz perspektive,nije ta situacija nimalo cudna.
Dolazi do promjene nacina razmisljanja.Polako ali sigurno.
Neko se brzo uklopio u ova strujanja,dok nekima treba vremena.
Mozda cak i generaciskog.
To naravno situaciju time ne cini laksom.
poz
Kad smo se vratili , moja zena je i dalje ludela i cudom se cudila kakvi smo mi to ljudi???
Lepo sam joj ponudio da napise post o ovome sto si ti sada pisala, ali je odbila uz izgovor: Jeste , ja samo pisem kad nesto ne valja, necu…
A onda je ludovala jos par dana, a ni ja nisam ostao ravnodusan.
Cak je moja svastika koja je dosla iz BG-a da bi gledala njeno malo cedo bila zaprepascena i u jednom trenutku otrcala na podijum direktno do voditeljice trazeci da udalji sve pametne i najbriznije roditelje na tribine, gde su sedeli roditelji koji su menje roditelji od ovih dole… Ni to nije pomoglo. Nije se cak niko ni trgnuo a kamoli da se pomeri makar malo sa parketa…
Posle je dva dana pricala kako joj je krivo sto nije otrgla mikrofon od voditeljice i nije se licno obratila ovima dole. Ne, nije iz razloga sto ima iole malo kulture !
Ako si napisala ,,Nacin zivota,, ! Nisi zbog toga ni ovo, ni ono, ni ono sto mislis da drugi misle da si zbog toga. Naprotiv, postigla si vise efekta nego da danima nekome u 4,3,2,1 oka objasnjavas isto. Ima, nazalost i pojedinaca koji nisu ni procitala a ni shvatili, ako jesu, tvoj tekst. I sta sada? Treba da umres musku da bi budali otvorila oci? Ma jok, mozes i na trepavice da dubis, rezultati se nece poboljsati…
………..
#Rain Dog
Deca uglavnom uče od svojih roditelja, i to znamo svi. Gledaju nas, kakvi smo, kako se ponašamo u odredjenim situacijama i oponašaju nas, jer misle da je to ispravno.
E, upravo to pokazuje, da baš ona ne mogu da budu ta od kojih treba da krenu promene, već upravo od nas.
Pitanje koje je ostalo da lebdi iznad ovog teksta je: KAKO?
Ja ne vidim način, sem ovog.
#Afroditta
Mnogo je onih, koji ne razumeju, ili prosto ne žele da razumeju, jer sami nisu dovoljno obrazovani, svesni ili kako god, da prihvate uopšte ovakav način komunikacije niti razmene informacija, ili bilo šta drugo, da ne nabrajam.
Za svakodnevni silazak medju ljude, ja nemam vremena, ali ne želim da ostavim da “stvari teku svojim tokom”, dovoljno sam dugo čekala.
I na kraju, i na žalost, svi oni koji ovo budu čitali, i koji imaju svoje blogove, potpuno će razumeti suštinu, oni koji samo čitaju, a nikada nisu napsali ni jedan jedini tekst, niti komentar, neće razumeti, i jedino što će znati da urade je da kažu da sam budala, i da to što ja hoću, nikada neće da se desi.
I pored toga, ja neću odustati, sve dok postoji bar jedan čovek koji će ovo, što ja pišem, da pročita. A ima ih, dovoljno za mene.
#Deda
Verujem da su se čudili svi pametni, a kako i ne bi? Ko nije prisustvovao ne može da zamisli na šta je ono sve ličilo. Na cirkus, ma i u cirkusu postoji bar neka organizacija i poštovanje prema akterima i učesnicima. Ono je bila katastrofa.
27. januara u OŠ 3. oktobar je imala priredbu, gde su se, pored ostalog, dodeljivala i nagrade najboljim učenicima. Sala je daleko manja od ove gde se održao maskenbal, ali je ponašanje pojedinaca bilo identično. I tad sam prećutala, nisam napisala ni reč o tome.
Tada sam ja bila ta, koja je zamolila učiteljicu moje ćerke, da ode i zamoli gospodu da se pomeri od učesnika, kako bi mi svi ostali koji smo uredno došli pola sata pre početka programa i seli na tačno odredjena mesta za publiku, da vidimo i sečenje kolača, i recitatore, i hor i sve ostale učesnike. I ništa se nije desilo.
Tada sam pokušala da slikam Punky-ja, i nijedna slika nije uspela, jedva se čovek “naslutio” iz mase.
Takve stvari ja ne mogu da razumem. Ponašanje kao na utakmici, pljuvanje po prosvetnim radnicima, po onima koji nam edukuju decu, i koji bi trebalo da imaju autoritet i svo naše poštovanje, jer sa tom decom provode nekada više vremena od nas samih. Od nekih pogotovu. Upravo od tih, koji ni ne znaju gde su im deca, i ko su im učitelji i nastavnici, su stajali i besomučno škljocali fotoaparatima, i cimali mobilne telefone.
Ja to ne mogu da prihvatim, niti da prećutim.
Moje roditelje znaš…
I mene i Anu su vaspitavali da budemo ”svoje”
I jeste teško…biti drugačiji. Ne slušati Cecu, ne ”okretati šolju”, ponekad slaviti rođendane sam, ili uz par prijatelja…
Ali i treba da bude tako…
Ja svoj život ne bih menjala ni za šta. A to sam i njima rekla. Da su divni roditelji. I hvala im što me nikada nisu pustili da se utopim, kad je bilo teško, što me nikada nisu pustili da krenem lakšim putem i pregazim sebe.
I to je najmanje i najviše što možeš da uradiš.
Da budeš svoja. Uvek. I iskrena prema sebi.
A tvoja deca će već shvatiti šta i kad treba.
I voleće te zbog toga samo još više.
I ništa više i ništa manje.
A po tebi, po onome kako i šta pišeš, vidim ja da će to biti divni ljudi.
Ako ti kazem da imam snimljeno sve sa sinom kad je ucestvovao, a da sa cerkom nemam ni snimak ( ni sa mobilnim) onda mozes zamisliti moju reakciju.
Ustvari, mi manje volimo nasu decu i losiji smo roditelji od onih koji su bili tik do svoje dece…
Za skolu necu ni da beknem, jer ce da me rokne pritisak. Ako hoce Baba, nek komentarise….kad bude u normalnom stanju obzirom da smo prebdeli pored cere koja povraca vec dva dana a uporedo ima problema sa stomacicem…A doktori su za posebnu pricu, tj. nase zdravstvo…Nego da ne okrecem temu… 🙁
#Ivana
Da, Ivana, od divnih roditelja deca mogu da budu ako ne bolja onda bar ista kao i oni. Ali i ti, i oni zajedno osećate bolest ovog društva, i tužno je što nas nema više, nego nas je svakim danom sve manje. teško je biti svoj, teško je uklopiti se u sredinu koja ne prihvata “različite”, koja ih maltretira svojim ponašanjem. Od takvih ljudi teško da mogu da “nastanu” dobra deca, a to znači da se problem ne rešava, već ostaje tu.
Nije dovoljno biti samo svoj, to je početak, ali za bolje društvo nam treba mnogo više od toga.
#Deda
Prilika za slikanje je bilo koliko voliš pre i posle predstave, nije se moralo sve to u toku predstave. Nisam razumela njihove porive da stoje kraj dece.
da to nakaradno razmišljanje da smo loši roditelji, jer smo ostavili na milost i nemilost vaspitačima, i ne slikamo ih na 30 sekundi je posebna priča.
Znam da ti je teško da pričaš o školstvu, znaš mnogo više od mene, mada jednom rekoh imam prosvetara u bližoj familiji i upoznata sam svim problemima, možda i više nego što bi trebalo da me zanima, zato sam valjda i preskočila taj deo priče.
O zdravstvu, stvarno treba da se otvori posebna tema za diskusiju, verujem da bi ti mogao da napišeš par reči o tome. Poslednje 3 nedelje više sam provela po hodnicim Doma Zdravlja, nego bilo gde drugde, i najgore savete su mi davali ljudi koji su zaduženi upravo za zdravlje naše dece. Opet kažem, nadam se da je takva situacija samo kod nas.
Žao mi je što malenoj nije dobro, nadam se da će joj biti bolje. 🙁
Place mi se zbog tvoje Olovcice i moje Bundevice koja se drzala za ruku sa Snezanom i strpljivo slusala uciteljicu, nemajuci pojma sta se desava, okretala se sto puta i mahala jer joj valjda nije bilo jasno sto su svi dole, a njeni mama i tata masu sa tribina. Da l se pitala ( pitam se ja ) sto i mi nismo medju onim ljudima od kojih se nije ni videla, iako je stajala u prvom redu.
Ko sto rece Rain, kakvi smo mi, takva su nam i deca, ali neka, jednog dana morace svet da shvati prave vrednosti, a ne laktase, i valjda ce jednom da ih postavi tamo gde im je mesto.
Mogu mnogo da precutim, mada i to tesko u zadnje vreme, ali kad mi taknu dete… onda malo poludim. Ma da, poludim ko ti i jedem se sa tribina, a nevaspitani majmuni i dalje uzivaju u sebi.
Ne mislim da si sama i cvrsto verujem u tebe, bice bolje, mora da bude! Makar kad ova decica stasaju u ljude.
#baba
Olovčica nas nije ni videla, a nije ni mogla i da je htela. Čudila se zašto su i roditelji tu kraj njih, i što se mala deca muvaju izmedju njih, i što ih roditelji jure. Ništa njoj nije bilo jasno.
Možda sam bila previše nervozna tog dana, ali sam definitivno poludela upravo tamo. Starije ćera je sedela kraj mene i nervirala se zajedno sa mnom, jer ništa nije mogla da vidi, a voli te maskenbale – dete je još uvek i ona.
Ne verujem, ako se ovako nastavi, da će nam biti bolje i kad oni stasaju, plašim se, da će, ako ne žele da budu gaženi, morati i oni da se laktaju i da se guraju, i da budu sve ono što ne treba.
I to je ono što mora da se promeni, odmah!
Pa to sam i mislila onda na pocetku, kad sam se uvatila sa vama, blogerima :D, izgubis svaku nadu. A onda se pojavi neko ko ti, ko iskreno zeli da se bori za bolje, ne za svoju guzicu, pa opet se pomalo nadam.
Zao mi je sto cujem razne komentare od nepismenih debila o kojima si vec dovoljno pisala, koji daju za pravo sebi da te pljuju na najruznije nacine i zao mi je jer znam kako to dozivljavas, jer imam Dedu vec pet godina u takvoj situaciji. Cim hoces nesto da uradis i vide da napredujes, rezu te nemilosrdno na sve moguce nacine, ne birajuci sredstva. Sta da ti kazem – ako i dalje imas volje, bori se, ako nemas i ako tvoje zdravlje trpi, ostavi se nemoguce misije, decica te trebaju zdravu i pravu, niko ti normalan nece zameriti.
Danas me Tijana posetila na poslu..kao i obično..i ja baš volim kad mi svrati 🙂
Lepo smo se nas dve ispričale, pa mi je između ostalog ispričala nešto o odnosima u školi, drugovima i drugaricama… neznam koliko sam uspela da joj objasnim neke stvari i posavetujem je, nadam se da je barem nešto upamtila..
Neću ovde o čemu je reč… to ću ja tebi u čet’ri oka…
Reći ću ti samo da me oduševila kako ona razmišlja o nekim stvarima…
Svoju si decu Suske zaista vaspitala i vaspitavaš da idu pravim putem…
#baba
Iskreno, ne smeta mi toliko što me pljuju, možda bi mi smetalo da mi porodica ne funkcioniše savršeno, i da nemam razumevanje od moje lepše polovine. Ovako se sa osmehom odnosimo prema tome. Ponekad se uključi da me odbrani, ali jako retko. Neke bitke čovek treba da prodje sam.
Ja se samo plašim da će to da traje, i ponekad sama sebi smetam što na sve to gledam drugačije od ostalih, što to primetim, i što ne mogu da shvatim kako mozak tih ljudi funkcioniše.
#Gago
Ah, Gago, šta tebi da kažem, kad sam ti sve već rekla, kad sve razumeš na pravi način i kad si sve to videla svojim očima i iz istog ugla. I sama znaš da sam bila nemoguća, i zašto sam poludela.
I trudim se ja decu da vaspitam kako treba, ali su ta ista deca često povredjena zato što im ne daju pravo na izbor, zato što su već sad pomalo drugačije. I sve to i sama znaš imaš istu takvu decu, koja se, to moram da kažem, savršeno slažu i provode zaista lepe trenutke zajedno.
Samim tim što je svratila danas kod tebe, znaš kakva je. Deca dobre ljude vide kilometrima daleko, i reaguju na pravi način, ali je mnogo više onih zbog kojih dodju uplakane kući i razočarane i povredjene, a ja to kao roditelj jako teško podnosim, jer ne mogu da im pomognem.
Da im kažem da je sve to normalno, ne mogu, da im kažem da ne primećuju, ne mogu, jer ja primećujem isto to, da im kažem da se raspravljaju postaće isti kao i oni.
Problem, na kraju nije u deci, i nisam htela da diskusiju svedem na decu, mislim da treba da se pronadje način da se odrasli promene, i da na taj način pomognemo deci.
Znam da je teško, ali ne vidim drugo rešenje.
Već više od godinu dana pišem o problemima koje vidi i doživljava svako od nas. Pišem o Boru, ali ti problemi ne postoje samo ovde, puna je Srbija tih istih problema.
I mnogo puta sam baš zbog toga što o njima pišem bila izložena podsmehu.
Znaš o čemu pričam i o čemu pišem. Ne foliram se, sve mi vidiš na licu kad me ugledaš i sve ti je jasno.
Bes, tuga i jad, i moje promene raspoloženja, i do 10 puta na dan, i uvek i isključivo zbog drugih.
Pitam se samo dokle?
Pa odrasli neće da se promene nikad… šta ti je?!!
Neznam jesam li ti ja spomenula ikada , ti znaš, ali da napomenem i da drugi znaju…moj prvenac sada završava IV razred… jesam ga vodila ceo prvi razred u školu i čekala iz iste, ali ti verovatno znaš razloge zašto. Kada je završio prvi razred, rekla sam… prvog dana drugog ideš sam..i tako je i bilo. Odem u školu kada je roditeljski, to sam uvek ispoštovala..i eventualno ako ima da se plaća nešto a da je gomila para u pitanju, pa onda nesmem njemu da dam da nosi…
nego htedoh da kažem… nisu mi ni dan danas jasne one tri mame i jedna baba koje decu i dan danas vode i uzimaju svaki dan iz škole, barem da ih dovedu do škole, nego bogami do vrata učionice….u početku nisam obraćala pažnju..ali sada me to jako iritira…večito se utrpavaju, večito od njih ne možeš da dođeš do reči…i nije mi jasno šta imaju da pitaju i na tom roditeljskom prve, kada su tu svaki dan…
Evo i sad sam se iznervirala, izgubih se u postu i neznam šta sam htela..
Nema veze…
Što se tiče onoga na maskenbalu- šta da kažem….pa sedele smo jedna do druge..a i onaj neki tata pored mene što je sedeo… kao i nas dve..negodovao..
Ono desilo se šta se desilo… ja sam na kraju morala da kažem Darku da ode da slika Vuka… a onaj snimak što sam snimala kad su igrali…šta da ti kažem..više ima na snimku odraslih glava nego naše dečice…
#Gago
I eto kruga. Nevaspitani roditelji, loše vaspitaju decu i ona onda maltreitiraju našu i tako u krug … 🙁
A kad samo pomislim, da je ova mala olovčica bila presrećna što je skinula gips i što će moći da odigra sa drugarima uvežbanu tačku, i da je mama vidi kako ona to ume ….
A mama je jedva videla od budala. 🙁
Najvise me je sram kada moram da se stidim tudjih postupaka. Godinama trpim bojkot zbog samosvojnosti i razlicitosdti, pa oguglah. Vise ne objasnjavam nista. Bijem, ako treba, bez objasnjenja.
Tacno tako – eto kruga.
#electrasdreams
Pa drugačije i ne može sa takvima, o tome i ja pričam. 🙁
#baba
Začaranog … 🙁
S obzirom da je @electrasdreams već rekla ono što sam htela (uz napomenu da ja ne bijem nego pljujem!) nemam šta da kažem.
Ali hoću da mi ostane zabeležena poseta, jer sam pet puta pročitala i tekst i komentare. Nema na mnogo mesta ovoliko finog sveta kao kod tebe na blogu, Suske. Zašto mislim da si ti tome razlog? 😀
Ponekad se zaista osećamo kao ljuska jajeta u pobesneloj vodenoj stihiji. Kuda nas nose, šta nam rade, šta će biti sa nama? Ali pitanje koje mora da postoji nad tim pitanjem jeste ŠTA MI SEBI RADIMO???
Ja nisam roditelj, još uvek… ali mislim da ne grešim ako kažem da deca prate model ponašanja svojih roditelja. Način na koji se očevi i majke nose sa problemima i rešavaju ih, sigurno, barem u jednom izvesnom periodu, ostaju u dečjoj svesti kao matrica. “Ukoliko stavite ribu u akvarijum, ne mislite da ste joj dali slobodu.” Ako roditelj uguši dete svojom pažnjom i brigom, neće mu na taj način omogućiti da lakše diše. Da li znači da oni koji “gaze” preko drugih mare više za svoju decu i više ih vole jer ih ne puštaju ni na sekund same, i da li osećaju da imaju više prava od drugih roditelja da tetošu svoju decu? Ne, to samo znači da će pre napraviti debile od svoje dece. Ja ne govorim ovo kao roditelj, već kao sin. Nije strašna Ceca, ali samo ukoliko je to samostalan izbor, a ne praćenje trenda ili nebriga. Svi mi imamo svoj senzibilitet i pravo da sami donosimo odluke, čak i ako su pogrešne. Ali to ima za pretpostavku da smo sposobni da donosimo samostalno odluke. A za tako nešto je neophodno “disati” u detinjstvu.
Ne odustaj Suzana, nisu te vetrenjača tako neosvojive kao što izgledaju 😉
…zato Deda napisao ,, Najstozije zabranjen ulaz besposlenima,, a dezurnima dao zadatak da isprate iste, he, he …
I sad cuce ispred, a meni mirna glava … Uh sto mogu da ispisem jedno dvaes strana na ovu temu, al necu …
Ovako smo izgledali ….
Klik za veću sliku
#Atajlo
Pa i ja pljujem, u tome je izgleda problem. kažu mi da sam nevaspitana … treba da ćutim. Zato je i došlo do rasprave, i na kraju do ovog posta.
E ne znam zašto misliš da zbog mene dolaze ovako fini ljudi 😉
Ja uopšte nisam fina … 😐
Nego me vole valjda što sam takva kakva jesam, brljiva – pomalo, namćor – poviše, ali iskrena 100% 😀
Hvala ti što si svratila i ostavila trag 😉
#Danilo
Samostalan izbor mora da postoji. Pisala sam po raznim forumima o tome, ne sećam se da li sam i ovde, i možda bi trebalo o tome napisati ceo post …
Već sam jednom linkovala jedan tekst, moj prvi objavljeni tekst na netu koji sadrži upravo to, da nikada nisam mogla da podnesem poredjenja ni sa sestrom ni sa drugarima.
Sad ću malo banalizacijom do suštine ….
Moji su dugo pokušavali da me porede, da me ukrote i da me naprave ženskim čeljadem. A ja sam se borila svim silama da uvek budem to što jesam. Nisam nosila cipelice na štiklice, suknjice na volane, košulje na karnere, jer mi se to nije svidjalo, a bila sam žensko, i odudarala sam od svojih drugarica i od svoje sestre. Ali ne kažem da je to, što one to nose, ili su nosile, loše, već da ja to ne volim.
Iz tog razloga, svojoj deci dozvoljavam da same odlučuju o sebi, i da same izgrade svoj ukus. Nekada mi bude teško da sve to ispoštujem, ali poštujem.
(naročito kada je hrana u pitanju. Namirnica mora da se pojede, a način pripreme može da se razlikuje i ja to radim – udovoljavam malim stvarima, ali jako bitnim, po meni).
E sad, Ceca nikako nije problem, ali ako one to ne žele da slušaju, nisu pobogu glupe zbog toga. E sad, moram da priznam, da smo verovatno na izbor muzike uticali na njih, jer mi to ne slušamo.
Najsmešnija situacija, koja se dešava gotovo uvek kad ja odvrnem muziku, priznajem ne često, uglavnom koristim slušalice zbog komšiluka, kad im se nešto prisvidja dojure da pitaju šta je to, ko to peva i da im naravno prebacim na njihov komp …
Mislim da je to pravi način.
I ja nikad ne odustajem, tvrdoglava sam i uporna kao mazga. E sad neko se zbog tih osobina stidi, a ja se ponosim. Šta ću takva – sam 😐
Ako nešto rešim da uradim, to mora da se uradi i tačka. 🙁
#Deda
Mislim da je krajnje vreme da progovoriš, makar i u gostima 😉
Tesko je kada se razlikujes od drugih, pogotovo kada si mlad,pa ti izgleda kao da te drustvo odbacuje jer si drugaciji, ne po standardima tog laznog standarda. Kada sam bila mladja patila sam zbog toga.Danas sam sretna i zahvalna roditeljima sto su me tako vaspitali- da mislim svojom glavom. Samo ti ostani takva kakva jesi, pravi ljudi ce to znati ceniti. Bas mi je zao decice, odrasli tako nekada znaju da uprskaju stvari…
Dok nisam pocela pisati blog,moram to reci, ja nisam poznavala ni jednu osobu koja ne voli Cecu, bila sam uvek pojedinac drugaciji od drugih, ovde na blogovima jos nisam srela nikoga ko je rekao da je voli i slusa, mi smo bas fino drustvance 🙂
OK.
Ako ti tako kažeš – šta drugo nego da ti verujem.
Znači dolaze zbog najlepšeg templeteteteaata. 😛
__________
P.S. Ovo je bre ozbiljna tema. I kompleksna. Odnos roditelj – dete. Odnos dete – škola. Odnos roditelj – dete – škola. Odnos roditelj – dete – škola – život.
Ha al’ sam pametna. Umem da nabrajam. Umela bih i da napišem ponešto o tome, čini mi se. Da pričam o svom iskustvu. Načinu na koji su me vaspitavali. Pratili. Uhodili. Proveravali. Ucenjivali.
Ali neću. Više volim da čitam vaša iskustva. Časna reč.
A Cecu ne, ne volim. Ali ne zbog toga jer je neophodno naglasiti da ne voliš i ne slušaš Cecu da bi te primili u pristojno društvo.
Ne volim je jer ima glupe pesme sa besmislenim tekstovima. Iz istog razloga ne volim još 90% pevača i pesama, ali se time niti hvalim niti to koristim kao ulaznicu za “bolje društvo”.
Ma, bre, Suske, ti si meni sumnjiva. 🙄
Sve nešto mislim – ipak si ti mnogo dobra. 😛
Nije roditelj svemoguć, ali nije tačno da roditelji ne mogu ništa da urade po pitanju vaspitanja svog deteta. Isto tako nije ni ulica svemoguća… Pa kad se okrenemo oko sebe i pogledamo ljude sa kojima se družimo, videćemo da su svi oni odrastali na ulici (pa gde drugde da odrastam kad sam rođen u gradu) i da nisu postali loši
#Sanjalice
I Ceca, i veliki brat, i štiklice i karneri su mi poslužili samo kao primer. Imam mnogo prijatelja koji slušaju i oblače se drugačije od mene, ali su dobri ljudi, pošteni, vaspitani, i to je ono što sam htela da naglasim.
I tu smo saglasni, da pravo na izbor mora da postoji. To je ono što nas je okupilo u fino društvo 😉
A kako da vaspitavamo decu, da steknu tu svest o razlikama i o ukusima i o pravu svakog da sam bira šta voli a šta ne, i kako da se ponaša po nekim pravim društvenim normama, još uvek ne znam. Ja to radim, čini mi se na pravi način, ali ne znam kako naterati i druge roditelje da rade to isto.
Nametati drugima svoju volju je, po meni, zločin, naročito ako ponašanje pojedinaca ugrožava druge.
#Atajlo
Eto, htela sam da ti kažem da je templatateee u pitanju, ali bi pomislila da se hvalim ….
Iskreno ja stvarno ne znam šta ko sluša, znam za one koji imaju svoje naloge na last.fm-u na primer, ili kad postave neku muziku na blogu. I to može da mi se svidja ili ne, i da mi čovek zbog toga bude bliži, ali ako se taj isti čovek ponaša kao oni koji su sišli medju decom onoga dana u sali, i ako ne posluša vapaje vaspitača da se pomeri sa platoa gde stoje deca, ne može da bude neko sa kim bih trebala da razmenim nešto više od dva muzička spota, na primer …
A ja svoje društvo biram uvek i jedino po tome kakav je ko čovek. Ništa me drugo ne zanima. Iako smo iz istog grada, ja nijednu osobu, koja se ovde javlja, od svih ovih finih ljudi koji ovde svraćaju, nisam znala. Sve sam ih upoznala preko neta, što na forumima, što na blogovima. I svi su različiti, i vole različite stvari, i bave se različitim poslovima, i imaju različiti broj godina i svi su mi prijatelji. I sa ovog mesta smo krenuli u neke druge, ozbiljnije priče, i nikada nijedan konflikt nismo imali. Redovno se čujemo i vidjamo i …. ma to je duga priča 😉
I ono što najviše volim kod njih je ta iskrenost i dobrota.
Svi se pomažemo koliko ko može i koliko ko ume. I kad neko zabrlja nešto, problem se ne zataškava, odmah se rešava, i nema ljutnje i nema nesporazuma.
I mnogo ih volim … sve … 😀
E gde sam ja sad otišla … 😐 ali kad me prosto nateraš da napišem ovoliki komentar ja moram …. 😀
Mnoge od vas ću, nadam se, tek da upoznam, jer smo u mnogim diskusijama bili na istoj strani i imali slične stavove. E zbog toga jesmo fino društvance 😉
A ja kol’ko sam dobra … hm …. sumnjaj ti ipak malo, za svaki slučaj 😛 … 😉
#Danilo
Ma gde god da smo odrasli i ko god da nas je vaspitavao uradio je to dobro. Ali, mnogo je onih koji nisu vaspitani dobro.
I sad me teraš da se rasplinem još više.
Šta da kažem o vaspitanju osobe kojoj sam ja našla pristojan posao, on otišao, radio dva dana, video da je teško i napustio uz komentar da nije šašav da radi za tako sitne pare, za te pare, kako je rekao, može da se snadje. A snašao se tako što je krao i zaglavio u zatvoru.
Posao je tražio, tačnije njegovi roditelji su kukali kako eto, ne može da se zaposli, kako nema para… a nekako u to vreme sam ja napustila svog bivšeg poslodavca (našla sam posle 3 godine posao u struci) i čovek me pozove i pita me da li ja imam nekoga da preporučim. (kakav sam radnik bila, može da se zaključi)
Ja preporučila njega, kad već toliko traži posao, sigurno je da će da bude vredan, i da će da se potrudi da posao zadrži.
E sad, gde su bili ti roditelji do tad? I kako im je promaklo da vaspitaju dete da treba da se radi a ne da se krade.
I takvih je primera MILION, ja znam za 100, eto, da ne preteram.
I ono što sam htela u celoj ovoj priči, je u stvari moje pitanje, kako da edukujemo roditelje da decu vaspitaju kako treba. Jer deca su ta koja su ili zapuštena, ili bačena na ulicu da se sama snalaze, pa se snadju u zavisnosti u kakvo društvo upadnu …
To je ono što je suština. Tamo na platou su sva deca bila ista. Sva su bila poslušna. Sva su bila dobra. I sva su imala najviše 7 godina. I ona nikako nisu problem ovog društva, problem su odrasli koji o njima brinu.
Nešto nisam večeras pričljiva- naišla mi žuta minuta…
al ne mogu da ne prokomentarišem sliku…života ti pazi nezna se ko je besniji…mi ili ovaj pored mene…
a moram i Dedu da pitam nešto…
Dedaaaaaaaa ajd ti nama da upišeš decu tamo kod tebe…barem ćemo da znamo da su na dobrom i sigurnom mestu 🙂
Gago
Ako upises decu kod mene, ono sto bi deca dobila je mnogo vise nego na drugom mestu. Medjutim, treba svakog dana ici busom do tamo i nazad, plus sto mnogi roditelji a pogotovo danasnja deca razmisljaju u fazonu: Ne pada mi napamet da idem u seosku skolu a ne znaju da ta skola ima boljih mogucnosti ( u svakom pogledu) nego bilo koja gradska.
O tome bi mogao da navedem jedno hiljadu stvari kojim bi na konkretan nacin dao do znanja zasto je bas tako.
Plus sto deca nece da se odvajaju od dosadasnjeg drustva…
U svakom slucaju, hvala sto razmisljas na ovaj nacin, pa taman i da se salis. Roditelji koji su upisali decu kod mene su zadovoljni a deca jos i vise…
Deca idu osam godina, a meni je svaki dan odredjen, pa lako moze da se desi da sutra dodje neko drugi koji ce mozda bolje a mozda losije raditi i razmisljati, te zbog toga nisam u mogucnosti da dajem nikakve garancije… 😀
Suske, procitala sam tekst i komentare….sve je vec receno….deca su nasa kopija…i time je sve receno…
(imali smo priredbu u nedelju, podelili su papire svima, zamolili i objasnili kako se roditelji moraju ponasati, nema slikanja, nema kamera..iskljuceni mobilni….. fotograf je odradio svoj posao, niko iz publike nije slikao niti smetao…)…
veliki cmokic za Olovcicu 😀
#Deda
Odlazak u školu autobusom, je jedini i rekla bih najveći problem. Nije nerešiv, ali u ovom trenutku, meni izgleda baš tako.
U stvari, priznajem da da bi meni kao roditelju bilo naporno, a dete bi se već naviklo. I nije da nisam razmišljala o toj varijanti, ali … prevagnula je ova “lakša” varijanta.
#Sarah
Uzvraćamo smokić 😉
Pa, izgleda da je kod nas zatajila organizacija, ali, ko je mogao da pretpostavi da i o tome treba pričati roditeljima (to ja mislim da su mislili organizatori – oni su to podrazumevali).
Danas ništa više ne treba da se podrazumeva, treba da se napišu pravila ponašanja, pa ko ih prihvati, da snosi i odgovornost ako ih se ne pridržava.
Ali, i za to ćemo da čekamo deceniju da zaživi. 🙁
Deda…ja jesam završila osmogodišnju seosku školu 🙂 u Sumrakovcu. Jeste Suske u pravu kada kaže da je jedino problem bus..inače, ja nemam nikakvih predrasuda u vezi toga, veruj mi. Inače…meni je rođena tetka bila učiteljica, u drugom i četvrtom razredu. Bila mi je strah i trepet, nisam smela da je zovem – tetka, nego ” drugarice učiteljice” 🙂 … hehe, tako se tad obraćalo učiteljicama. Vazdan moja majka pokušavala da mi objasni da je ona to u školi, a kući je nešto drugo. Lele kako me gnjavila, ispitivala..čini mi se mene najviše od svih… neznam jel htela da dokaže da nemam protekcije, ili pa sa druge strane da imam, u smislu da je od mene baš htela da napravi ” nekog”.. neznam, ni dan današnji je to nisam pitala. Često čujem priče kako se u seoskim školama manje traži, kako navodno kadar nije nešto, jel eto..u selu dolaze da predaju samo oni koji teško mogu da nađu posao. Meni su te priče jako smešne…
A današnja deca isto tako mislim da u seoskim sredinama ne kaskaju za gradskom..i oni sad imaju i kompjutere i svašta nešto..tako da???