Priča bez kraja – 3

Gubitak voljene osobe ga nije slomio. 30 decembar 1994. godine. Dan za tugu. Tog istog dana sam otputovala, i mislim da to sebi nikada neću da oprostim, ali shvatila sam i tad, kao i mnogo puta pre, da mi je u životu ipak najvažnije da kraj sebe imam osobu koja razume sušinu života, suštinu velikih i malih stvari.

Moje kasnije korake u životu, je bilo lako predvideti. Ovo ja nisam mogla da oprostim nekom. Razišli smo se. Mislim da ni dan danas niko ne zna prave razloge, a ovo je bio ključni. I u tom ludilu je bio tu.

Nekako sa svim tim dešavanjima, koja su nas vodila od suza do smeha, završili smo onu bezbrižnu priču, diplomirali i otisnuli se u svet. Počeo je da radi. Živeo je sam. Viđali smo se opet kao i na početku.

Da se slučajnosti dešavaju i da znaju da naprave lom, shvatila sam ubrzo. Udala sam se, i preselila tačno iznad njegovog stana. Mojoj sreći nije bilo kraja. Bili smo opet zajedno, svaki dan. Komšiluk nas je intenzivno mrzeo zbog lupanja u radijator, ali to je bila stara “domska” navika, koje smo se prisećali upražnjavajući je svakodnevno. Zajedno smo sačekali objavu ratnog stanja, zajedno smo naterali stariju ćeru da stane na svoje noge, slavili rođendane i Nove godine

Ta 2000. godina je bila prelomna. On nije bio tip koji lako odustaje. Imao je svoje snove, koje je želeo da ispuni, i svaki njegov dan je bila borba upravo za njih. Voleo je posao koji radi, ali lokaciju i sredinu jedva da je uspevao da proguta. Morao je to da promeni. Naredne godine je ispunio jedan od tih snova. Otišao je iz grada.

Glupo je da sad pričam da je meni bilo teško, njemu je bilo teže. Ali su odjednom te male stvari, kojima smo ispunjavali naše živote počeo da fali. Bio je to grozan period spoznaje da nakon njegovog odlaska, ništa više neće biti isto. Dani više nisu bili isti.

Od trenutka kad je otišao iz grada, pa do sada, viđali smo se samo onda kad je on dolazio. Priznajem da sam kriva, ali to krivicu ne umanjuje. Sitna deca, porođaji, nedovoljno para, imala sam milion i jedan izgovor.

Čuli smo se u početku često, uglavnom je on zvao. Onda je prestao da zove, a nekako sam prestala i ja. Počela sam da zaboravljam 22. novembar, i da ga se sećam posle par dana. Poruke koje bi slala, nisu za priču, a on je praštao i verovao da ću jednog dana valjda pobeći od svih problema, i da ću sve ono što sam nekada mogla da mu kažem u 4 oka, moći da mu kažem i putem telefona. Da je lako premostiti daljinu. Bar je sad lako.

Družili smo se letos. Njegova i moja porodica. Sjajna ekipa. Deca se nisu čula, te smo mogli da pričamo, što i jesmo, bez prestanka celo popodne i veče. I nismo se ispičali. Niti ćemo izgleda ikada uspeti da priču dovedemo u neki “aktuelni tok”. Brz život, i trenutno različita interesovanja i daljina kao nepremostiva prepreka čine svoje. Telefonski razgovori su nam dugi, konstatovali smo da nam fale i obećala sam da ću promeniti bar nešto. Ali i ove sam godine zaboravila 22. novembar, i poslala mu poruku posle 5 dana. Ništa neobično ali strašno. Oprostio je i ovaj put.

Došao je tog dana, kao i ostali. Znala sam da dolazi, ali ga nisam pozvala da čujem to iz njegovih usta. Šunjali smo se od jednih do drugih, pričali sa svima, a najmanje on i ja. Svi znaju da smo često u kontaktu i da mi možemo da sačekamo. Čekali smo do pred zoru. Nije pokušavao da leti, i zajedno sa mnom brinuo o “malom titovom pioniru”. Mlad kako reče, popraviće se.

Sedeli smo umorni, i on je krenuo priču. O meni, ali ne meni. U jednom se trenutku okrenuo i pitao “Šta sam ti uradio pa si prestala da se javljaš?”. Ćutala sam. Tad sam ćutala. A nije uradio ništa, samo je ispunio 20 godina mog života.

Poklonio mi je privezak, njegovih ruku delo, na kome piše:

Malo je mnogo važno, jer uvek samo malo fali!

Nije rekao ni reč, nije ni imao potrebe da bilo šta kaže. Razumemo se mi odlično i pogledom, nekad i bolje nego rečima, ali je namera jasna. Ako sam u problemu da zaboravljam, ključeve ipak koristim svaki dan. Valjda ću ga jednom u tim danima pozvati, i prelomiti u glavi da daljina ne sme da bude prepreka. Nikad.

Hvala ti prijatelju za sve ove godine, ti si uvek razumeo suštinu.