Ne znam da li se sećate filma „Raskršće“, igrao onaj mali iz Karate Kid-a? I Stiv Vej, ali kontam da je on manje poznat širokim narodnim masama. Ne? Nema veze, zapamtila sam jednu dobru definiciju bluza „Bluz nastaje kada se dobar čovek oseća loše“. Bez obzira na definiciju, zvuči sjajno. I bila bih srećna da i kompanije po Srbiji sviraju takav bluz.
ALI…
Kompanijski bluz je muzika onih koji imaju dobar instrument ali nisu naučili da sviraju.
Te sa dobrim instrumentima mogu da podelim, prema nekom mom viđenju, u dve grupe:
1. Oni koji znaju da imaju dobar instrument, ne znaju da sviraju i ne pada im na pamet da uče. Lakše im je valjda da slušaju profesionalce koji dobro sviraju, ali nekom drugom. Ne žele čak ni da plate da im muzikanti odsviraju njihovu pesmu. Predali su se pre nego su i počeli.
2. Oni koji znaju da imaju dobar instrument, znaju da ne znaju da sviraju ali vole, pa sviraju do besvesti i nazad tih par naučenih nota.
I ne znam koji su gori iz ovih grupa.
Ne valja vam pos’o bizMismeni.
Kompanije u Srbiji …
Ovo je naravno moje viđenje, iz ugla kupca.
Poznata sam već po očekivanju da u ovoj maloj Srbiji zaživi prodaja preko interneta i premosti sve one udarne rupe po mrkonjićevim decenijskim koridorima koje moramo da pređemo da bi stigli do onog što nam je potrebno. Srbija je mala zemlja, može se kolima sa juga na sever za 1 dan, ali ne može niko da očekuje da ću za komad neke garderobe ili na primer metra nekog materijala prevaliti put iz Bora čak do Subotice.
Po onome što se trenutno dešava sa online oglašavanjem u Srbiji rekla bih da ipak očekuju. Očekuju da sednem u neko prevozno sredstvo i skoknem do Subotice po taj materijal.
I proizvođači i distributeri žele bolju i veću proizvodnju, bolju prodaju i veći profit. Normalno. Jedino što nije normalno je da im ne pada na pamet da naprave online prodavnicu ili makar postave svoju veb stranicu. Te pare bi im se vratile za mesec dana.
Oni koji su kao shvatili da treba da se oglase (nisu shvatili no ih neko ubedio da tako treba, jer da su shvatili ne bi napravili takvu grešku), poslali su svoje podatke nekim nazovi online mestima sa popisima svih prodavnica i proizvođača. A tu je tek pravi pravcati kolaps. Pretrage im uglavnom ne služe ničemu, baze stare ne zna se koliko, u popisu i dalje stoje firme koje ne postoje, džumla je vrh, dakle – dno dna! Tako je to kada se posla prihvati neko ko pojma nema da ga radi i koji na žalost misli da to samo treba da se postavi i gotovo. Da ne treba da ažurira podatke i da sam vrši pretragu, ubacuje ili uklanja sa spiska, redovno.
Ne znam na koga sam više ljuta na kompanije ili na one koji su im uzeli novac za veb prezentaciju ili oglašavanje i dokusurili ih.
Za to vreme, internet zajednica u Srbiji…
Posećuje konferencije i razglaba o tome kako tamo neko, tamo negde treba da se oglašava na internetu. I ne samo na konferencijama, priča se i na svim mogućim društvenim mrežama, blogovima, sajtovima marketinških agencija. U prazno, normalno.
Ne, nije normalno.
Internet zajednica u Srbiji je solidna, po nekoj mojoj proceni, i može dosta da uradi da hoće. Ali neće. Zašto? Nemam pojma!
Sve je to u redu da se mi internet aktivisti okupljamo svako malo na konferencijama i pričamo o tome kako treba tamo neko, tamo negde da poboljša svoje oglašavanje. Pa mislim, kada ćemo već jednom krenuti po spisku i objasniti tim tamo njima šta treba da urade da se kvalitetno pojave na internetu. Pitam, kada? Ne da li, nego kada?
Te priče, ti tekstovi, taj online aktivizam ne dopire do onih do kojih treba da dopre. Kao što oni treba nešto da urade da budu vidljivi nama, tako i mi treba da uradimo nešto da budemo vidljivi njima.
Ovim ne osporavam postojanje konferencija, naprotiv, mislim da treba da ih ima u svakoj opštini i da se priča plasira svima, naročito preduzetnicima. Naravno besplatno. A to bi mi internet aktivisti trebalo da shvatimo kao ulaganje u razvijanje našeg posla. Dakle, put pod noge i u svaki grad.
U protivnom sve to što radimo nema apsolutno nikakvog efekta. Sem što mogu da ćaskam sa svima vama u pidžami u bilo koje doba dana, kada treba nešto da pronađem neki kontakt neke firme ili negde nešto da kupim, treba da sednem u auto i vilenim po Srbiji.
Ili da cimam i čekam da mi se neko javi, da on skokne do tamo neke prodavnice, da mi kupi i da pošalje.
Ne valja nam pos’o.
Pravo u centar!
Nisam radio u kompanijama koje imaju vrstu robe za online prodaju pa ne znam tacno sta je problem iz njihovog ugla.
Medjutim, definitivno stoji nesrazmera izmedju usminkanih i nasmejanih konferencijasa koji nam masu iz jakuzija i stanja privrede na koju bi po logici stvari trebalo da ciljaju. Svi ti cirkusi se finansiraju iz kusura u marketinskim budzetima IT giganata koji to rade tek da budu prisutni dok cekaju da zalome neki drzavni projekat.
Ovi u jacuzziju su mi, k’o d’izvines, starlete na sajmu automobila. Sve cekam kad ce da pocnu da tvituju sa farme, da na vreme znamo ko je koga u senu… tabletom! 😀
Dobra su ti poređenja, a dijagnozu bolje da ne komentarišem… I sam sam se pretvorio u nekakvog “Jehovinog svedoka” interneta, stalno nešto ljude ubeđujem kako je to super stvar, ali me većinom “gledaju belo”…
Izgleda da postoje dva sveta – jedan koji ne treba ništa ubeđivati, i drugi koji nema nikakvog smisla ubeđivati. Mi se svi (kao) bavimo KOMUNIKACIJOM, ali prave komunikacije (one koje PREMOŠĆAVA nesporazume) nema ni od korova.
Mislm da dubinski gledano, to nema nikave veze sa internetom, pa čak ni tehnologijom uopšte. Ljudi koji su negde usput – naučili da uče i usvajaju nova znanja, nikada ne prestaju to da čine, i pre ili kasnije “zabasaju na ovu stranu” – sa ili bez spoljnih podsticaja.
A onim drugim – nema spasa. Ako je za utehu, ionako ništa ne znaju ni o menadžmentu, HR, PR… Zapravo – nemaju pojma niočemu, osim možda o politikantsko-koruptivnoj kombinatorici…
A može biti i da je ovde to sasvim dovoljno?
Problem je i kod onih koji slučajno nabasaju.
Ja razumem da oni ljudi nemaju pojma da mi postojimo, ne znaju alate, ne znaju ni koga da pitaju.
Mislim da je logično da oni koji znaju više podučavaju one koji znaju manje.
Problem kod nas je što oni koji znaju neće da prodaju znanje za dž, treba im stimulans, što je naravno logično. Ako preduzetnik nije spreman da plati, ne mora ni da zaradi.
Nije to lako, ali mislim da internet zajednica ima snagu da odradi taj posao.